Moj izbor: Lajoš Zilahi/Ararat

"Jezik kojim je pisan Ararat čist je kao voda potoka. U svakom njegovom molekulu već unapred, zbijeno podrhtavaju i blistaju mišići velike tajanstvene reke, a zatim kao planina visoki talasi okeana, pred čije noge se ova velika reka na kraju svog puta ponizno prostire."

„Ararat je saga o mađarskoj grofovskoj porodici Dukaj. O ljudima i događajima koji su menjali istoriju. O otmenosti, strasti i ponosu. O raskoši koja često zjapi prazninom. O traženju utehe i smisla.

Ararat je i freska istorijskih događaja u Evropi s kraja 19. i iz prve polovine 20. veka. Ali, ti događaji samo su diskretna pozadina. U prvom planu, u fokusu (da se poslužimo rečnikom fotografa) su lični doživljaji Dukajevih. A pre svih mlade grofice Zije."

Ljiljana Habjanović Djurović

Ararat je druga knjiga trilogije o porodici "Dukaj" koja obuhvata period neposredno pre I svetskog rata pa sve do početka II svetskog rata. Prethodi joj "Purpurni vek" a nakon nje život porodice Dukaj opisan je u romanu " Pobesneli Anđeo"

Zilahi je kroz razne dogodovštine porodice Dukaj maestralno kroz period od 30 godina, opisao čitav međuratni život svih društvenih slojeva. Kraj I rata i početak II su potkrepljeni preciznim istorijskim činjenicama, što daje romanu posebnu draž. Ono što je posebno kod Zilahija to su  njegovi opisi likova i prirode do najsitnijih detalja koji vas teraju da zamislite svaku vlas kose svakog od likova, ili da čak osetite miris prirode kada je opisuje.

***

„Napolju je sve izgledalo nestvarno: sunčev sjaj, ukus vazduha, lišće vrbe koje je šumelo na vetru, i strahovito visok i udalj nebeski svod. Dečaci su nekoliko trenutaka nemo upijali u sebe silnu misteriju života, koji, neka nam se makar i na trenutak učinilo da ćemo ga zauvek izgubiti, deluje kao doživljavanje nekog čuda od koga nam zatreperi srce. 

"Potok nije bio starosedelac u ovom parku. Zarobili su ga još tridesetih godina prošlog veka u šumi u dnu brežuljaka obraslih žbunjem kao kakvu divljač koja se prokrada kroz čestar; ulovili su ga, savladali, vezali i okovanog veštačkim obalama proveli kroz park..Potok nikad nije zaboravio ovu nepravdu i nije prestajao sa tim plačem, brišući svoje nepresušne suze u velike listove lopuha i u čupkaste marame paprati.."

***

Ništa Mađaru ne pomaže što se zove makar i grof Dukaj, u očima zapadnjaka on je još uvek pripadnik naroda koji nosi kožne štitove i pije kobilje mleko. 

Sluganjska duša.. uvek služi gospodara a ne čoveka.

A politika?

– Ona vam tačno liči na nekog krajnje nedotupavnog čoveka koji besno galami. 

Nije važno kako je mislio pre pet ili deset godina. Kad čovek jednom postane ministar on ne misli više glavom, već stražnjicom kojom se zalepio za fotelju. 

---

"Jelka se okretala, na revijskim pozornicama Pariza žene su se svlačile već sasvim gole, debeli holandski malograđani su zgrtali zlato sa dalekih džinovskih ostrva, Italija je samo glačala svoj divni bariton a u Berlinu su i policajci smatrali  da već sama pristojnost zahteva od njih da budu homoseksualci. U ovu Evropu je bila čvrsto ugrađena Austro-Ugarska monarhija, u ovu monarhiju je bio uzidan dvorac u Araratu,,ne kao neka mađarska osobenost, nego kao splet tkiva evropske vladajuće klase, jer je krv upola austrijskog visokog plemstva zemlje već odavno bila pomešana sa krvlju italijanskih, španskih, poljskih i engleskih aristokrata, švedskih i grčkih veleindustrijalaca ili levantinskih naboba."  

"Kompromisima se ne može stvarati istorija ni u jednom ni u drugom pravcu, jer kako bi inače dolazilo do sukoba koji stvaraju istoriju.

Sudbina Dukajeve dece nagoni nas na to da se odvažimo na smelo tvrđenje kako treba verovati u to da se vaspitanjem mogu stvoriti sasvim novi ljudski karakteri nezavisni od rada hromozoma i gena.

Strah od smrti vodi životu ali strah od života vodi u smrt.

Pokojni kralj leži u postelji povezan maramom. Lekari vade svoje instrumente i pristupaju poslu...Ja držim metalnu posudu na koju doktor Monteiro postavlja izvađeno srce. Da li mi je drhtala ruka? NIje drhtala. Da li su mi zadrhtale misli? Nisu zadrhtale.   

Nije kriva slavina što iz nje ponekad umesto čiste vode poteče neka mrka tečnost. Tako je i ovde, krivica nije bila do Barili  već do rdje u uzidanim i podzemnim cevima društva. 

Audio snimak 

Pesma na dar

Hvala Želimire Ražnatoviću od srca na ovim lepim rečima ... Posebno zato jer sam bila jedna od malobrojnih  koja je probudila u tebi želju za pisanjem. Bio ljut ili ne, pesniče dragi, ja je sa ponosom objavljujem :)

BLAGO... Blago onima koji te znaju. Blago onima koji, privilegijom od Boga im date, s tobom život dijele. Blago onima koji na tvoju količinsku nemjerljivu ljubav mogu uzvraćati svojom. Blago onima koje svojim prisustvom hraniš. Blago onima što sa dušeizvora tvoga i piti mogu. Blago onima koji ti, svakodnevno ponavljajući govoriti mogu: ti si divna žena, majka, ćerka... Sestra vjerujem, prijatelj takođe. Blago onima koji ti zasluženo komplimentirati mogu, i dječje ti se, i u ovim godinama udvarati... Blago onima koji te mogu čuti, vidjetiti, dodirnuti. Osjetiti naravno... Blago blagu što se tobom blagom napravi. Ooh, Bože kako bih volio da i meni bude blago...

RŽ

Moj izbor: Anton Pavlovič Čehov

"O štetnosti duvana"  poslednje delo Antona Čehova. Vodvilj, monolog.

O ŠTETNOSTI DUVANA

Naše muzičko učilište nalazi se u Psećem sokaku, u kući broj trinaest. Zbog toga mi je, verovatno, i život tako nesrećan, što stanujemo u kući broj trinaest. I ćerke su mi se rodile trinaestog i na kući imamo trinaest prozora… Ali šta vredi da vam pričam! Radi dogovora, moju ženu možete naći kod kuće u svako doba, a program škole, ako želite, prodaje vratar po trideset kopejaka. (Izvlači iz džepa nekoliko brošurica) Evo, ako želite, mogu i ja da vam ustupim.. Primerak staje trideset kopejaka! Ko želi? (Pauza) Ne želi niko? Onda dvadeset! (Pauza) Šteta. Da, kuća broj trinaest! Ništa mi ne polazi za rukom, ostareo sam, oglupaveo… Eto, držim predavanje, izgledam veseo, a tako bih voleo da mogu da viknem iz sveg glasa, ili da odletim nekud daleko, na kraj sveta. Nemam kome ni da se požalim, i najradije bih plakao, plakao … Ja sam sa svojom ženom proveo trideset i tri godine i mogu da kažem da su to bile najlepše godine u mom životu, ne baš najlepše, nego tako… uopšte. Sve one proletele su, jednom rečju, kao jedan srećan tren, pravo govoreći, neka idu do đavola! (...)

..Ko zna zašto, prisećam se mladosti i dobijam želju da pobegnem, ah, kad biste znali koliko to želim! Da pobegnem, da ostavim sve i da bežim koliko me noge nose … Kuda? Svejedno kuda… samo da pobegnem od ovoga gadnog, banalnog i besmislenog života koji je od mene načinio starog, jadnoga glupaka, starog, jadnog idiota...da pobegnem od svih trica i banalnosti…da se zaustavim negde daleko, daleko u polju i da stojim kao drvo, kao stub, kao strašilo za ptice, pod širokim nebom i da svu noć gledam kako nada mnom plovi tihi, jasni mesec, i da zaboravim, da zaboravim… O, kako bih voleo da se ničega ne sećam!…

Kako bih voleo da svučem sa sebe ovaj odvratni, stari frak u kome sam se venčao pre trideset godina… (Skida frak) u kome stalno držim predavanja u dobrotvorne svrhe… Evo ti, na! (Gazi frak) Evo ti! Star sam, jadan i nesrećan kao i ovaj prsluk s iznošenim, olinjalim leđima… (Pokazuje prsluk) Ne treba mi ništa! Ja sam iznad toga, ja sam nekada bio mlad, pametan, studirao sam, maštao, smatrao sebe za čoveka… Sada mi ništa ne treba! Ništa, osim mira… osim mira! (Pogledavši u stranu, brzo navlači frak) Do đavola, iza kulisa je moja žena… Stigla je i čeka me tamo… (Gleda na sat) Vreme je već isteklo… Ako vas upita, molim vas, budite dobri, pa joj kažite da je predavanje održano… da se nakarada, to jest ja, držala dostojanstveno. (Pogledavši u stranu, nakašlje se) Ona gleda ovamo… (Povisivši glas) Polazeći od činjenice da duvan sadrži poguban otrov, o kome sam vam upravo govorio, pušiti ni u kom slučaju ne treba, i ja dozvoljavam sebi da se, na neki način, nadam da je ovo moje predavanje „o štetnosti duvana” bilo od koristi. Rekao sam što sam imao. Dixi et animam levavi! (Rekoh i dušu olakšah!)

***

Učenje je, kako se kaže, svetlost, a neznanje je - mrak... 

Nekome nauka koristi, a nekome samo zbrku u glavi pravi. Hoću da kažem - kad bi svi postali učeni i plemeniti, onda ne bi imao ko da trguje i da žito sEje. Svi bi od gladi poumirali. 

 Šta je to biće? Biće je samonikla stvar kojoj ne treba ništa za njeno postojanje. 

Zaista, materija hrani telo, a duhovna hrana dušu! 

(Stepa)

Moj izbor: Ernesto Sabato/odlomci

Ponekad mislim da te male sreće postoje baš zato što su malene. Kao i taj beznačajan svet koji prolazi neprimetno.

Moje čekanje beskonačno se odužilo. Ne znam koliko je vremena prošlo na  časovnicima, koliko tog bezličnog i univerzalnog vremena koje mere časovnici, a koje je strano našim osećanjima, našim sudbinama, nastajanju i nestajanju jedne ljubavi, iščekivanju jedne smrti. Ali je protekla ogromna i komplikovana količina mog ličnog vremena, nabijenog događajima iz prošlosti i sadašnjosti, nalik rečnom toku koji pokatkad biva mračan i uzburkan, a pokatkad opet čudnovato miran i gotovo nepomičan i večan poput mora, u kojem smo Marija i ja stajali jedno naspram drugog i nepomično se posmatrali, a onda bi to opet postajala reka koja bi nas odnosila, kao u nekakvom snu..Izgledalo je kao da nas dvoje živimo u nekakvim paralelnim hodnicima ili tunelima, ne znajući da idemo jedno pored drugog, kao dve srodne duše koje žive u sličnom vremenu, da bi smo se susreli na kraju tih hodnika, pred jednom scenom koju sam ja naslikao, kao nekakvu šifru namenjenu samo njoj, kao nekakvu tajnu objavu da sam ja već stigao tamo, da su se hodnici konačno spojili i da je kucnuo čas susreta.Da li su se stvarno hodnici spojili i da li su se stvarno naše duše spojile? Kako je sve to bilo samo moja glupava iluzija! Ne, hodnici su i dalje tekli paralelno, mada je zid koji ih je delio sada bio kao od stakla, i ja sam mogao da vidim Marijinu tihu i nedodirljivu figuru... Ne, čak i taj zid nije uvek bio takav: ponekad bi opet bivao od crnog kamena i tada ne bi znao šta se iza njega zbiva, šta se događa sa njom u tim bezimenim intervalima, kakvi čudni događaji se dešavaju; tada bih pomišljao da se u tim trenucima čak i njeno lice menja i da ga nekakva podrugljiva grimasa izobličuje i da možda ima osmeha podeljenih sa drugima i da je sva ta priča o hodnicima moja puka izmišljotina ili smešno verovanje, a da u svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kom sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život. A kroz jedan od onih prozirnih delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojoj šifrovanom slikom. I onda je ona, dok sam ja i dalje išao svojim hodnikom, napolju živela normalnim životom, burnim životom kojim žive ljudi napolju, onim neobičnim i besmislenim životom u kome se organizuju igranke i proslave i u kome su ljudi veseli i bezbrižni. Tako se dešavalo da kad prođem kraj nekog od mojih prozora ponekad vidim nju kako me nemo i čežnjivo čeka (zašto me čeka? i zašto nemo i čežnjivo); ali se dešavalo da i ona zakasni ili da zaboravi na ovo ubogo začaureno stvorenje i tada bih ja, lica priljubljenog uz stakleni zid, nju viđao kako se u daljini osmehuje ili bezbrižno pleše ili je, što je još gore, ne bih uopšte video te bih je zamišljao na nepristupačnim ili neprikladnim mestima. A tada bih se osećao da mi je sudbina namenila još beskrajniju usamljenost od one kakvu sam mogao i da zamislim.

(Tunel)

***

- U delovima, na mahove. Kao deca, nadamo se velikoj sreći, nekoj golemoj i apsolutnoj sreći. I u iščekivanju da se to desi, mi puštamo da mimo nas prolaze male sreće, jedine koje postoje. Ne umemo ni da ih cenimo. To je kao...

Ipak, nije dovršio misao. Ubrzo nastavi:

- Zamislite nekog prosjaka koji uz put odbija milostinju, jer je načuo da negde postoji neko basnoslavno blago. Neko nepostojeće blago.

Ponovo je utonuo u misli.

- Nama izgledaju kao malenkosti: prijatan razgovor s prijateljima, možda let galebova, ovo nebo, pivo koje smo maločas popili.

Pomerio se.

- Utrnula mi je noga. To je kao da čoveku ubrizgavaju sodu.

Sišao je i onda dodao:

- Ponekad mislim da te male sreće postoje baš zato što su malene. Kao i taj beznačajan svet koji prolazi neprimetno.

Ernesto Sabato (O junacima i grobovima)

***

Ljudi upravo u samim kriznim situacijama pronalaze snagu da ih prebrode. Ljudsko stvorenje ume od prepreka da načini nove puteve, jer je u životu, da bi se obnovio, dovoljan prostor koliki pruža jedna pukotina. Pri tome je najvažnije da ne dozvolimo da se uguši ono što se može održati u životu. Da odbranimo, kao što su to herojski činili potlačeni narodi, tradicxiju koja nam kazuje kolika je svetinja čovek. Da ne dozvolimo da nam izmakne draž malih trenutaka slobode u kojima možemo da uživamo: zajedničko sedenje za stolom sa dragim osobama, pružanje pomoći bespomoćnima, duge šetnje kroz šumu, zahvalnost koju osetimo u nekom zagrljaju. Ono što će da nas spase jeste ljubav.
Svet ne može ništa čoveku koji peva u nesreći.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige! Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuduje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.

Otpor