Moj izbor: Stevan Raičković

DRUGO PISMO

Da žive tužni

Da žive nasmešeni

U ovu noć kad vetar južni

Okreće malu ružu proleća u meni.

Ako je ponoć samo duboka

Ako je tama samo gusta

Dva budna kruga- dva oka

Kazaće crno lišce usta.

Budi od mesa i kosti.

Probudi gole ruke.

Sidji s nogama od svetlosti

U pesak ove luke.

Slušaj vodu

Kako je crna i gola.

Doplovi na malom brodu

Pod tihim vetrom bola.

Kad spavaš već tako belo

Jedno mi rebro okreni

Nek bude moje celo

U mesečevoj meni.

Misli rastopi.

U snu si, sama.

Duboko nebo: sklopi

Krila nad nama!

U tami kako smo lepi

O, crno drvo, nas dvoje.

Budimo slepi

Za zvezde koje stoje.

***

"I ne znam ko sam, ne znam šta sam, a hitam kao da znam kuda. Poslednjom snagom skrivam da sam postao, možda, najzad luda."

Dragan Ilić

Moj izbor: Vislava Šimborska

ULJUDNOST SLEPIH

Pesnik čita stihove slepima.

Nije pretpostavio da će to biti tako teško.

Drhti mu glas.

Drhte mu ruke.

Oseća da je svaka rečenica

ovom prilikom stavljena na probu tame.

Da će morati sama da se snalazi,

bez svetlosti i boja.

Opasna avantura

za zvezde u njegovim stihovima,

za zore, duge, oblake, neone, Mesec,

za ribe ispod vode, do tog vremena srebrne,

i za jastreba koji tako tiho, tako visoko leti nebom.

Čita – jer je prekasno da ne čita –

o dečaku u žutoj jakni na zelenoj livadi,

o crvenim, prebrojivim krovovima u dolini,

o pokretnim brojevima na majicama igrača

i o neznanki među odškrinutim vratima.

Hteo bi da prećuti – iako je to nemoguće –

sve svece na stropu katedrale,

oproštajni gest s prozora vagona,

staklo mikroskopa i zračak u prstenu

i ekrane i ogledala i album s likovima.

Međutim, velika je uljudnost slepih,

velika je uviđavnost i velikodušnost.

Slušaju, smeškaju se i pljeskaju.

Neko od njih čak prilazi

s knjigom otvorenom naopačke

moleći za autogram koji neće videti.

Gustav Klimt

Moj izbor: Vasko Popa

 MAJSTOR SENKI

Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag
Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja
Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi da se klanjaju
U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu
Hodaš ovuda i dan-danas
Ali se od senki ne vidiš

RUŽOKRADICE

Neko bude ružino drvo

Neki budu vetrove kćeri

Neki ružokradice

Ružokradice se privuku

Ružinom drvetu

Jedan od njih ukrade ružu

U srce je svoje sakrije

Vetrove se kćeri pojave

Ugledaju obranu lepotu

I pojure ružokradice

Otvaraju im grudi

Jednom po jednom

U nekoga nađu srce

U nekoga bogami ne

Otvaraju im otvaraju grudi

Sve dok u jednog srce ne otkriju

I u srcu ukradenu ružu.

***

Moj izbor: Čarls Simić

ZIMSKI FILOZOFI

Svako ko razmišlja je nesrećan“, kaže Sergej Dovlatov u jednoj od svojih priča. Neke vrane grakću po ceo dan, druge nemaju šta da kažu. Gledam jednu kako šparta levo-desno po mom dvorištu, kao Hamlet na pozornici. Izgleda da je muči nešto nerešivo, nešto suviše komplikovano za mozak jedne usamljene vrane. Ali ništa je ne košta da proba, pretpostavljam, čak i uz svu galamu koju njeni rođaci prave dok dolaze i odlaze, kao da drum ispred njih ne prekrivaju led i opalo lišće, nego sveže pregažena divljač.

*

Moj pokojni otac, koji je o većini stvari imao da kaže neku lepu reč, tešio je ljude koji su kukali zbog oštre zime, podsećajući ih da je u takvim vanrednim okolnostima čoveku dozvoljeno da preko dana popije žestoko piće i pojede tanjir vruće supe. Uz to, tvrdio je da je hladnoća dobra za koncentraciju. Čim izađemo napolje, radimo ono što moramo izuzetno inteligentno i hitro, za razliku od onih koji se izležavaju u hladovini na nekom mediteranskom ili karipskom ostrvu. Čim legnemo, vreme se više ne računa i možemo da razmišljamo o večnosti, smatrao je Sioran. Istorija je, kaže on, proizvod ljudi koji ustanu i bace se na posao. Može li čovek da bude sanjar ili tupan na Severnom polu? Moj otac je mislio da ne može. Kako Berlioz zvuči na minus četrdeset? A Šuman? To ga nikad nije zanimalo.

*

Da su Platon i Sokrat morali da gule led sa šoferšajbne i da se bakću sa akumulatorima, htedoh da dodam, ali pala mi je na pamet zastrašujuća pomisao da i pored naših beskonačno dugih njuhempširskih zima i uz svu tu silnu navodno uvećanu inteligenciju, u poslednje vreme nismo dali nijednog filozofa vrednog pomena. Dakle ovaj čudni osećaj, koji imam kad usred noći bosonog krenem napolje preko ledene kuhinje da pogledam termometar, da sam na ivici nekog velikog otkrića, kao kad Blez Paskal razmišlja o tišini beskrajnog kosmosa, ispada da je budalaština. Dobro, možda ne potpuna: čovek bistrog uma oseća da je slobodan, da je gospodar svoje sudbine. Ko kaže da je filozofija nespojiva sa teškim radom ili samoodržanjem? Kad lopatom skidam sneg s krova, potajno se divim samom sebi kao da sam Ničeov nadčovek.

*

Međutim, nekako uvek imam osećaj da sam okružen velikim misliocima: tele koje zbunjeno stoji na poljani prekrivenoj prvim snegom; pas mešanac koga zovem Šopenhauer, koji uzdiše vezan teškim lancem; ili onaj drugi koji me podseća na Karla Marksa i koga sam video kako laje na policijski džip dok prolazi pored njegove kuće. Čak i jezero koje se sprema da se zaledi izgleda neodlučno i izgubljeno u mislima. Što se tiče mačaka, sigurno ima bar dva Vitgenštajna u okolnim dvorištima, uz onog krupnog, dugodlakog prugastog koji mi se ponekad uvija oko nogu i kome sam nadenuo ime Boetije, po piscu Utehe filozofije, jedne od najpopularnijih knjiga srednjovekovne Evrope.

*

"Nijedan filozof nije uticao čak ni na stav svoje ulice.“ - rekao je navodno Volter. Ja ne mislim da je tako. Dok nam se sprema duboka zima i postaje sve hladnije, čak i dim iz komšijskog dimnjaka može se shvatiti kao filozofiranje. Posmatram ga kako se diže i povija, i govori nezainteresovanom nebu o našoj usamljenosti, mukama i strastima koje krijemo jedni od drugih, i zapitanosti i bolu nad našom smrtnošću i konačnim nestankom sa ovog sveta. Pre nego što padne sneg, zavlada neka duboka tišina, kao u katedrali. Čovek začuđeno gleda ogolelo drveće, i sivo dnevno svetlo koje se polako povlači preko golih poljana, i priseća se one pesme Emili Dikinson koja govori o istom takvom zimskom popodnevu – hladnom i bez vetra, kad se spusti neko nestvarno svetlo a senke zadržavaju dah – i o bolu koji tada osetimo i za koji ne možemo da nađemo ranu, već samo možemo bolje da pogledamo u sebe, gde se kriju sva značenja i sva neodgovorena pitanja.