Moj izbor: Fernando Pessoa

Odlaganje 

Prekosutra, da, samo prekosutra...
Sutra ću početi da mislim na prekosutra.
To je jedina mogućnost: danas nikako ne...
Ne, danas ništa; ne mogu danas.
Zamršena upornost moje objektivne subjektivnosti,
san moga stvarnog života, umetnut,
iznemoglost prerana i beskrajna,
iznemoglost sveta da se uđe u tramvaj.
Ta vrsta duše...
Samo prekosutra...
Danas bih hteo da se pripremim,
hteo bih da se pripremim, kako bih sutra mogao misliti
na idući dan...

On je presudan.
Već imam nacrtan plan; ali ne, danas ne crtam planove,
Sutra je dan planova.
Sutra ću sesti za sto da osvojim svet;
ali svet ću osvojiti tek prekosutra...
Imam želju da zaplačem,
imam želju da zaplačem naglo, iznutra...
Ne, ne pokušavajte saznati ništa više,
to je tajna i neću govoriti.

Samo prekosutra...
Kad sam bio dete, celu nedelju sam se radovao nedeljnom
cirkusu.
Danas me raduje samo nedeljni cirkus od cele nedelje
mog detinjstva.

Prekosutra biću drugi.
Moj život će trijumfovati...
Sve moje sposobnosti inteligentnog, vaspitanog i praktičnog čoveka
biće dekretom sabrane,
ali sutrašnjim dekretom.
Danas hoću da spavam, a sutra ću sve urediti...

Za danas, ima li kakva predstava, koja bi obnovila moje
djetinjstvo?
Pa čak da i sutra kupim ulaznicu,
jer tek prekosutra će biti dobra predstava...
Pre ne...
Prekosutra ću se latiti poslova, koje ću sutra proučiti.
Prekosutra ću konačno biti ono, što danas nikako ne mogu biti.
Samo prekosutra.
Pospan sam kao izgubljen pas na hladnoći.
Veoma sam pospan.
Sutra ću ti reći reči, ili prekosutra,

Da, možda jedino prekosutra...

Budućnost...
Da, budućnost...

***

„...Drugi put slušam kako vetar huji,
I smatram da se vredelo roditi,
Samo da bismo čuli kako vetar huji.“

"Dovoljno je postojati pa biti potpun."

"Najvažnije je umeti videti,

Umeti videti bez razmišljanja,

Umeti videti dok se gleda,

A dok se gleda ne misliti,

Niti gledati dok se misli."

Jakub Schikaneder 

Hristos se rodi!

Božić je dan kada vlada neki poseban mir, dan kada vazduh miriše drugačije. 

Božić je praznik radosti

MIR Božiji, Hristos se rodi! - vekovni je pozdrav koji će se narednih dana ponavljati u većini srpskih domova, pravoslavnim hramovima, među ljudima na ulicama... Ovim rečima, iskreno izgovorenim, vernici će razmenjivati želje za zdravljem, mirom, uspehom i svakim napretkom. U njima je sadržana pravoslavna vera, ali i tradicija, istorija, identitet srpskog naroda, kao i nada u spasenje i bolje i lepše sutra.

Praznik Hristovog rođenja proslavlja se uz pregršt drevnih običaja, od kojih mnogi korene vuku iz najdubljih vekova postojanja našeg naroda. Na ovaj dan okupljaju se roditelji i deca, braća i sestre, a prazniku se najviše raduju najmlađi.

Badnjak - vidljivi simbol Isusa Hrista - naročitim obredom unosimo u domove. I kao što ta zapaljena grančica razbuktava vatru na ognjištu i jarkim plamenom osvetljava svaki kutak kuće, tako je i Isus, silom svoga božanstva, raskinuo lance ropstva grehu, preporodio čoveka i u njemu razbuktao plamen ljubavi prema dobru, vrlini i Bogu.

Hrišćanski badnjak vodi poreklo od čudesne vitlejemske noći kada se u pećini rodio Spasitelj. Apostol Luka kaže da su tada pastiri čuvali noćnu stražu kod svojih stada, ložili vatru i grejali se. Vremenom se u našem narodu razvio čitav kult vezan za badnjak i Badnje veče.

Praznik za domaćina počinje u cik zore. On se najpre prekrsti, i uz kratku molitvu, sekirom, u tri poteza, seče mladi cerić ili hrast, ali tako da padne na istočnu stranu.

Simbolika unošenja badnjaka u kuću je vrlo jasna. Gospod Isus Hristos, novorođeni Spasitelj, u vidu badnjaka ulazi u naš dom i svim članovima domaćinstva donosi zdravlje (drenov prutić), izobilje plodova zemaljskih (žito) i duhovnu radost (med), osiguranu nevinom Hristovom krvlju (vino), prolivenom na Golgoti.

BADNJE VEČESRPSKI običaji nalažu da se na Badnje veče u dom unosi badnje drvo. To čini domaćin ili neko od muških članova porodice. Stupajući desnom nogom preko praga on pozdravlja ukućane božićnim pozdravom, a domaćica ga posipa žitom iz sita. U seoskim uslovima, badnjačar potom cerove grane spušta na ognjište, dok se u stanovima on postavlja na centralno mesto oko koga će se na Badnje veče okupiti porodica. Kako je Hristos rođen u štali, običaj je da se u kuću unese i pregršt slame. U mnogim selima na Badnje veče unosi se naramak slame, na kome se postavlja posna večera.

Badnjačka večera je raznovrsna i obilna, ali strogo posna. Za bogatom trpezom treba da se okupe svi ukućani. Veselin Čajkanović kaže: “Badnjački kolač ne seče se nožem, već se lomi rukom, a jelo i piće ne smeju se sasvim pojesti i popiti nego se ponešto ostavi preko noći na onom mestu gde se večeralo. O badnjačkoj večeri, kao i prvog i drugog dana Božića, sofra se ne diže, niti se smeće izbacuje iz kuće”.

Badnjački kolač je beskvasna pogača. Uz nju se na trpezu iznosi riba pržena na ulju, pasulj, med, vino, žito, suvo i sveže voće, slatke i slane posne pite... Domaćin se prekrsti, zapali sveću, okadi trpezu i sve ukućane, pa posle molitve uz čašu vina podiže zdravicu.

Badnjačka večera je puna osmišljene hrišćanske simbolike. Pogača predstavlja Isusa, koji je sam za sebe rekao: “Ja sam hleb živi (hleb života), koji siđe sa neba.” So predstavlja božansku silu, blagodet Božju, sveća koja se pali na Badnje veče i Božić označava božanstvo. Hristos kaže: “Ja sam svetlost svetu”.

Božićno jutro za domaćicu počinje vrlo rano. Ona dočekuje položajnika, prvu osobu koja joj prema starom verovanju, ulazeći u kuću, donosi sreću, blagostanje, mir i dobru volju. Za položajnika, koji se smatra Božjim izaslanikom, obično se bira dete, jer ima čisto, bezazleno srce ispunjeno ljubavlju.

SREĆA U ČESNICIPRE ručka se zamesi i ispeče česnica - pogača, proja ili orasnica. U nju se ubacuje metalni novčić, a ukućanin koji je pronađe u komadu koji mu domaćica dodeli biće naročito srećan u godini koja je na pragu. U pojedinim krajevima pored novčića se u česnicu ubacuju i pojedini predmeti koji imaju simboliku napretka, uspeha na poslu, u poljoprivredi, učenju... Česnica se obično mesi od bogojavljenske vodice, a ukućani je lome uz molitvu “Roždestvo tvoje”, i trostruko obrtanje. Ona ima počasno mesto na božićnoj trpezi, a njeni delovi se posebno namenjuju putniku namerniku i polazniku.

Položajnik domaćine pozdravlja rečima: “Hristos se rodi!” i “Srećan Božić!”, a domaćica mu odgovara: “Vaistinu se rodi” i “Tebi srećan Bog da ga da!” Pospe ga žitom i privede vatri u koju položajnik ubacuje novčić i badnjakom džara žar blagosiljajući: “Koliko varnica toliko sreće u domu, i parica i napretka i veselja!” Zatim ga daruje i iskreno se raduje što je u njenu kuću unet novi život.

Drugi dan Božića u crkvi je posvećen Bogorodici, u znak zahvalnosti što je rodila Boga i Spasitelja, ali je u narodu još poznat i kao Božji dan. Za razliku od prvog dana, koji se svetkuje u svojoj kući, u okviru porodice, ovo je dan kada se ide u posete rođacima i prijateljima. Treći dan Božića slavi se kao praznik Sveti Stefan. Iz kuće se iznose slama i ostaci badnjaka, a negde se ugarci izgorelog badnjaka čuvaju, jer se veruje da su lekoviti.

VESELJE UZ PEČENICU

PREMA narodnim običajima, pečenica je jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da posle božićnog posta, koji traje šest nedelja, dobro dođe jača hrana, naročito u hladno zimsko vreme.

Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Pečenica se uglavnom peče na Badnji dan. U mnogim delovima Srbije i Crne Gore vađenje pečenice iz peći prate pesme, igra i pucanje iz oružja.

VESNIK USPEHA

SRPSKI narod Božiću pridaje i mnoga svojstva koja nisu ukorenjena u hrišćanstvu. Smatra se da je ovaj dan najbolji za početak nekog velikog posla. Prema verovanjima, svako bi na Božić trebalo da posveti malo vremena uobičajenim poslovima, kako bi bili uspešno obavljani tokom cele godine. U mnogim krajevima Srbije, domaćini na ovaj dan obilaze svoje njive, šume, bašte i izvore. Smatra se takođe da je i vreme na Božić pokazatelj plodnosti godine koja sledi. Ukoliko pada sneg, a nebo bude oblačno, smatra se da će godina biti rodna i uspešna. Lep dan i vedro nebo bez oblaka tumači se kao vesnik teškog i sušnog leta.

Moj izbor: Rabindranat Tagore

Čeznem da ti kažem najdublje riječi

Čeznem da ti kažem Najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
zato se smijem sam sebi I odajem tajnu svoju u šali.
olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim Najdragocjenije riječi što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam Olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

                          Edvard Munch

Moj izbor: Žoze Saramago/Slepilo

Ako vidiš, gledaj. Ako možeš da gledaš, primećuj.

Pokušao da sam sa sobom zaigra poznatu igru - kad bih bio slep - i posle pet minuta tumaranja zatvorenih očiju došao do zaklјučka da bi slepilo, van svake sumnje jeziva nesreća, bilo bar donekle podnošlјivo kada bi unesrećeni uspeo da u sećanju sačuva ne samo boje, nego i oblike, razdalјine, površine i obime, sve to naravno pod uslovom da nije slep od rođenja, i čak je došao do zaklјučka da tama u kojoj žive slepi nije ništa više od običnog odsustva svetlosti, i da to što mi nazivamo slepilom jeste samo sakrivanje stvari i bića, da one ostaju nepromenjene iza svoga crnog vela. A sada, naprotiv, evo ga potoplјenog u belilo, tako bleštavo, tako kompaktno da bi se pre moglo reći da proždire nego da zaklanja, i to ne samo boje nego i same stvari i bića, čineći ih na taj način dvostruko nevidlјivima.

*Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i još češće poreklo njeno postojanje, jeste nešto što postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmišljotina filozofa iz davnih vremena kada duša nije bila više od konfuzne ideje. S vremenom, životom u zajednici i usavršavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so naših suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo oči u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavši time da oči, često, bez rezerve odaju ono što nam usne poriču.”

Postoje hilјade razloga da se um zatvori, tek tako, u jednom trenu, kao kad ponoćni šetač zatekne sopstvenu kapiju zamandalјenu.

Dobro sam - fenomen tako neprirodan da je primećen samo kod lјudskih bića.

Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.

Pobogu, pa slepilo nije prelazno.

Nije ni smrt, no na kraju svi umremo.

***

Iz zamšenog klupka sećanja, iz tame slepih čvorova, 

izvlačim jednu slobodnu nit. 

Lagano je oslobađam, iz straha da je ne pokidam.

Duga je to nit, zelena i plava, miriše na glib, i gipka je kao živo blato. 

To je reka. 

Teče mi kroz prste, sada već vlažne. 

Sva njena voda mi protiče kroz raširene dlanove, 

i najednom više ne znam da li se te vode rađaju iz mene ili k meni teku. 

Nastavljam da izvlačim, ali ne više samo sećanje, nego i svoje telo iz reke. 

Po mojoj puti plivaju barke, a ja sam i barke i nebo koje ih prekriva, 

i visoke topole lagano klize po skliskoj površini mojih očiju. 

Kroz moje vene plivaju ribe i vrludaju između dve vode kao nejasni zov sećanja. 

Osećam snagu u rukama i štap koji ih produžava. 

Na dno reke i mene, spušta se kao lagano i postojano 

kucanje srca.

Sada je nebo bliže i promenilo je boju. 

Sada je zeleno i zvonko jer se sa grane na granu budi ptičji pev.

I kada se u tišaku zaustavi barka, moje golo telo blista na suncu, 

pod sjajem pod kojim se zari voda. 

Tu se stapaju u jednu jedinu istinu zbrkana sećanja pamćenja

i obris koji najednom izranja iz budućeg vremena. 

Jedna ptica bez imena spušta se iz nigdine

i sleće tiho na pramac barke. 

A ja nepomičan, čekam da se sva voda oboji u plavo 

i da mi ptice sa grana kažu zašto su topole tako visoke, 

a njihovo lišće šumno. 

Tada barka i reka poprimaju oblik čoveka

i spuštam se dalje ka rumenilu rukavca okruženog oštrim sabljama šiblja. 

Tamo ću na tri pedlja dubine zabiti svoj štap, do živog kamena.

Nastaće tada iskonska tišina kada se ruke s rukama spoje. 

I onda ću znati sve. 

Žoze Saramago, Male uspomene

***

Citati:

Nije teško živeti sa drugima, teško ih je razumeti.

*Kakav je ovo svet gde čovek može i mašine poslati na Mars, a ne može učiniti ništa da zaustavi ubijanje drugih ljudi?!

*Nemojmo reći, uradicu sutra, jer je izvesnije da ćemo sutra biti umorni, kažimo radije, prekosutra, tako ćemo uvek imati jedan dan razmaka da promenimo mišljenje i plan, međutim, najrazboritije bi bilo reći, jednoga dana odlučiću kada će doći dan da kažem prekosutra, a možda ni to nije neophodno, ako neopoziva smrt ranije dođe i oslobodi nas obaveze, jer to je zapravo najgora stvar na svetu, obaveza, sloboda koju sami sebi uskraćujemo."

"Godina smrti Rikarda Reiša"

*I u unutrašnjosti tela vlada mrkli mrak, a ipak krv stiže do srca, mozak je slep, a može da vidi, gluv je a čuje, nema ruke a hvata, čovek je, očigledno, svoj vlastiti lavirint... gotovo uvek je tako, čovek se muči, strepi od najgoreg, ubeđen da će mu svet tražiti da položi račune i dokaze, a svet već ide dalje, zaokupljen drugim zbivanjima...

"Godina smrti Rikarda Reiša"

Noću, u tom prostranstvu među onižim zgradama, susreću se tri duha: duh onog što je bilo, duh onog što nije, a trebalo je da bude i duh onog što bi moglo da bude. Oni međusobno ne razgovaraju i ćutke se gledaju kao slepi.

*Mnogi ljudi prožive cele svoje živote čitajući, ali nikada ne tragajući za smislom iza napisanih reči, oni ne shvataju da su reči ustvari samo kamenje postavljeno da bismo prešli preko brze reke, a razlog zbog čega je to kamenje tamo, je taj da možemo da se dočepamo druge obale…druga obala je ono što je bitno. 

*Ljudski rečnik još uvek nije u stanju, a verovatno nikada neće ni biti, da sazna, prepozna i komunicira sa svime što čovek može da doživi i oseti. 

* Sve spletke i zavere ovoga sveta neće se pokazati kao trajne i transcedentne. Sve što je autentično, istinsko, pojaviće se u obliku poklona. Pa makar nam izgledalo i slučajno.

*Otadžbina pripada samo nekima, nikada svima, a narodi služe njenim gazdama verujući da služe njoj .

".. Ili je radosti malo ili se takva osećanja čuvaju za sebe."