Da li postoji „zauvek?
Svi mi imamo neku definiciju koja nam omogućava da postojimo i ta definicija je naš splav na kome plovimo po uzburkanom vremenu, na kome možemo da stignemo do ušća a da ne poludimo.
A ja, pre nego što sam postao ja, šta sam bio, gde sam bio? A moj otac, moja majka, i svi ljudi oko mene?
Odakle je dolazio taj nevidljivi deo? Kao da smo u trenutku rađanja nosili neku košulju ili smo već negde bili s tom košuljom na sebi, možda svi zajedno na nekom oblaku - znak pitanja? Da li se na kraju košulja šalje nekome ko kontroliše u kakvom je stanju vraćamo? Neka je puna rupa, neka druga pocepana, neka aljkava, prljava a neke su i dalje savršeno uštirkane kao da su upravo kupljene. Plaća li se možda kazna, kao kada polomimo nešto što nije naše? Da li je onda ta košulja naša ili nije? A ako je naša, zašto onda ne možemo da uradimo s njom ono što želimo?
Čak ni lepota nije bila ništa drugo do krhki oblik privida; uništiti je bilo je nešto najlakše na svetu.
Očevi slušaju a majke gledaju. Na toj ravnoteži se zasniva svet.
Često sam se pitao da li samoća pojačava osetljivost ili se ljudi upravo zbog preterane osetljivosti opredeljuju za samoću.
Vid zavodi svojom prividnom sigurnošću. Vidiš stvari i ubeđen si da je samo to stvarnost, ne pitaš se, ne ideš dalje jer ti je dovoljno ono što vidiš. - Onaj ko vidi, u stvari, ne vidi ništa - ponavljao je često moj otac.
Zašto se dešavalo tako često da, dok idem napred, zalutam u svom vremenu? Jesam li sam išao napred ili sam više kružio oko sebe samog, uvrtao se i upetljavao? I ko je uopšte obeležio taj dugi put po kome sam bacao kamenčiće? Jesam li ga stvarno ja obeležio, kako sam verovao onda kada sam krenuo, ili se zajedno sa mnom, iznad mene, pored mene, igrao još neko? Da li je on učinio da se sretnemo? Sudbina?
U jednom trenutku naši kamenčići su, kao po nekom pravilu, pali jedni pored drugih. Ja bih napravio korak a ti sledeći iste dužine. Ja bih te čekao a ti bi me stizala, ja bih te stizao a ti bi me čekala. Bili smo ubeđeni da ćemo tako zauvek ići napred. Međutim, sada, dok koračam kroz šumu, moji otisci su usamljeni. Niko ne hoda pored mene, niko me ne prati niti ide ispred mene. Neke makaze su se spustile i presekle niti koje su nas povezivale.
Kao što vazduh uvek teži da se pomera s mesta s visokim vazdušnim pritiskom na ono s nižim, tako se u nama odjednom stvara ova praznina. A ta praznina povlači za sobom vetar. Lagani vetar ako je razlika u pritisku mala. Uragan ako je, pak, promena velika.
Od koliko bola su satkani naši životi? Od koliko bola koji može da se izbegne?
Ponekad pomislim da nam u trenutku naše smrti neće pred očima proći čitav život, kao što kažu, već samo jedan mali deo - neuzvraćena ljubav, nedostatak nežnosti, nerazumevanje, beskorisno durenje koje je predugo trajalo, ona tvrdoglavost koja se hranila sama sobom.
Tek kada ostarimo, shvatimo ozbiljnost nekih reči i sve ono što smo propustili da uradimo - zbog površnosti, egoizma, zbog žurbe - i to počinje da muči naše srce, ali vreme je već otišlo u nepovrat.
Mogao sam da provedem više vremena s njim slušajući njegove priče; umesto što sam se izvlačio, mogao sam da mu postavljam pitanja, da se bar na trenutak stavim u njegovu kožu, a ne da nastavljam da se mučim u sopstvenoj. Ne misliti samo na sebe. Da nije tajna skrivena u tome kako izbeći da bude „suviše kasno”? Ali kada to shvatiš, tvoj život je, nažalost, otišao previše daleko. Previše daleko. Previše je kasno. Previše je gorčine. Previše je bola. Previše bola koji je mogao da se izbegne.
Tišina - koje se svi tako boje - u stvari ne postoji, svaki prostor ima svoj zvuk. Moramo naučiti da slušamo.
Kako sam bio naviknut da sve posmatram kroz mikroskop, da uzimam mere, da procenjujem odnose, da opipavam, njuškam, posmatram, nisam mogao da nađem ulazna vrata tog tvog sveta u kome si živela. Zbog svega toga, jedini most koji nas je spajao bila je poezija, oboje smo je voleli; ti si imala više slobodnog vremena od mene, te bi mi često uveče, kada bih se vratio kući, u trenucima opuštanja, odmah nakon večere, čitala na kauču stihove koji su ostavili najveći utisak na tebe. Čitala si svašta, čitala si klasike, ali si volela i da obilaziš tezge i tražiš tekstove anonimnih autora. - Mogu se pronaći pravi biseri - ponavljala si - biseri ostavljeni u prašini polica. - I stvarno, kada si se vraćala iz tih svojih obilazaka, izgledala si kao lovac na bisere ili tragač za zlatom; otvarala bi torbu i pažljivo jednu po jednu vadila svoje dragocenosti. Dok sam ih gledao, ponekad nisam razumevao tvoj izbor, mislio sam da je bizaran. Onda bi ti prasnula u smeh: - U pravu si, ova knjiga je zaista besmislena - ali ti bi je ipak čitala. Ponekad bi uveče, dok je sat kucao u kuhinji, reči koje si tek pročitala ostajale da vise medu nama u tišini sobe; to više nisu bile jednostavne reči, već drago kamenje, rubini, smaragdi, dijamanti, akvamarini - plesale bi oko nas osvetljavajući nam lica. U tim trenucima poezija je bila most koji nas je spajao.
Stihovi otvaraju male prozore u vremenu - ponavljala si - pod svakodnevnim sivilom, čine da vidimo iznenadni sjaj drugačije stvarnosti. Ne dozvoljavaju nam da se predamo.
U svetu gde svetlost uvek obasjava - noći nema, ali put koji vodi u taj svet taman je i lepljiv poput petroleja.
Ako je tog dana trebalo da se dogodi nešto posebno - nešto neobično unutrašnje - zašto onda svi brinu o onom spoljašnjem? Nije me zanimalo šta ćemo jesti, nisu me zanimali pokloni koje ću dobiti niti kako ćemo se slikati. Jedino što mi je zaista bilo na srcu jeste da saznam hoće li - kao što je dogma tvrdila - moj život od tog dana pa nadalje biti potpuno drugačiji. (Prvo pričešće).
Kada se nešto prebacuje više nas nije dvoje već troje - ti, ja i crv koji je počeo da nagriza naš život. U tami crvi potajno rade, kopaju tunele godinama i, osim poneke neprijatnosti, ništa ne primetiš. Zatim jednog dana staviš šolju na sto i drvo popusti, propadne i, u jednom trenutku, površina za koju si mislio da je čvrsta pretvori se u gomilu mekane piljevine.
Uprkos prvidnoj nežnosti, ti si posedovala mnogo veću unutrašnju zrelost od mene. Ja sam bio siguran u praktične stvari i zbog te sigurnosti sam ponekad bio pomalo arogantan. Ti si se, međutim, kretala opušteno, ali u toj opuštenosti nije bilo ni traga neodlučnosti. Iako se činilo da si rasejana, vrlo si dobro znala kuda ideš. Da bih te stvarno saslušao, morao sam da budem ponizan - a to mi je bilo strano.
Ljubav je postojala pre nas, ljubav će postojati i posle nas, ljubav je u nama, ali ne uspevamo uvek da je zgrabimo, nemamo uvek prave antene da uhvatimo njenu talasnu dužinu... a znaš li zašto? - Ne znam - odgovorio sam i začudio se kada sam zapazio da mi glas podrhtava. - Ne iz pakosti - pravih pakosti zapravo ima malo - već zbog odsutnosti, zato što ne znamo da slušamo, zato što ne umemo da verujemo. Ne meri se, nema težinu, ne može da se kupi, ne dozvoljava da njome upravljamo. Onda nam je draže da mislimo da ne postoji, da može da se živi bez nje.
Bežim od onoga što me prati, ono što mi beži pratim. Horacije
Nisam bio kamen, zato sunce nije moglo da me zagreje. Ali ono što sunce nije moglo, alkohol je mogao. Nisam bio kamen već strujno kolo - moje vene, moji živci bili su kablovi kroz koje je struja brzo protkala, izbacujući varnice.
Budite uporni, insistirajte, tražite Mu razlog - rekao je te daleke večeri sveštenik, prijatelj moje majke.
Kome je trebalo da ga tražim? Moje nebo je bilo prazno.
Smrdiš - rekao mi je otac jednom kad sam došao u Ankonu da ga obiđem. Odmah sam se istuširao, ali kada sam ponovo ušao u kuhinju, prokomentarisao je: - Nisam mislio na smrad koji možeš da spereš.
Kada se tone, gde je dno? Prelaziš stepenike, ubeđen si da su poslednji a onda se shvatiš da ih ima još - stepenice se nastavljaju nadole, uvijaju se oko svoje ose kao Bunar Svetog Patricija. Ako se spustim još - ponavljaš - možda ću s druge strane naći izlaz, na kraju, Zemlja je okrugla, ako budem išao sve dalje i dalje, izaći ću već negda. S vremena na vreme dok silaziš, nailaziš na neku baklju. Taj plamen obasjava vlažne zidove - zahvalan si na to malo svetla, zgrabiš je i nosiš u ruci kao da je kometa. Larisa je bila moja baklja. Prvo baklja a onda usijano gvožđe. Iza tog stepenika bio je zid. Ne bih mogao dalje - ona me je usmerila na drugu stranu.kada si nestala, zatekao sam se sam u kući punoj ogledala - u svakom sam video drugačiju sliku sebe i više nisam bio u stanju da razaznam onu pravu. Larisa mi je izgledala kao prozor, sidro - prsten kroz koji bih mogao da provučem uže i da počnem da se penjem. Nisam je voleo, sve što sam prema njoj osetio bila je očinska nežnost. Bio sam joj zahvalan na odanosti - šta god da mi je trebalo, ona je uvek bila tu, spremna da mi pomogne.
Šta je zlo? Ima li lice? Ime? Glas? Ili je to pak nešto tiho, nevidljivo, nedodirljivo - nešto što se uvlači u naše pore, meša s našom krvlju, s našim kostima, s našim nervnim sistemom i - a da mi to i ne primetimo - postaje neodvojivi deo nas.
Vaspitavali su me da Bog predstavlja dobrotu i svemoć. Gde su bili dobrota i svemoć dok su Leu mučili, dok su vršili eksperimente na njenom telu? - Gde su bili? - upitao sam. - Nije ih bilo. A znate li zašto? Zato što Bog nije svemoguć. Milenijumima smo se grejali tom idejom kao pilići u inkubatoru, međutim to nije tačno. - Zar Bog ne može sve? - Ne može ništa ako sami ne sarađujemo. - A šta mi možemo? - Da budemo uz njega, da ga slušamo, da ga zaštitimo. Da ga utešimo. - Ali gde se Bog nalazi? - Bog je tamo gde ga mi pustimo da uđe.
Bez samoće ne možemo da shvatimo smisao vremena. A ako ne shvatimo smisao vremena, ne možemo da shvatimo ni smisao čoveka. Kao što majka hrani svoje jagnje, tako večnost hrani naše vreme.
LUIZITO
Dirljiva priča o starici i slučajno pronađenom papagaju. O neobičnoj ljubavi i prijateljstvu između čoveka i životinje i trenucima kada su oboje napušteni.
Baš je sećanje čudno: ponekad je izgledalo kao da je mađioničar, protreslo bi šešir i izvlačilo slike za koje se činilo da su zauvek zaboravljene.
Šta je život bez tajne – i bez želje da se s njom suočimo – osim neprestana pustara zevanja?
Hvala, ta čarobna reč – tako ju je predstavljala svojim učenicima: čarobna, jer je otvarala sva vrata i pažljivo zatvarala ona koja je trebalo zatvoriti – nestala je sa usana civilizovanog sveta.
Ne znam kako se može živeti, a da se svet ne posmatra sa visine. Bez te visine nema gospodstvenosti.
- Volite li poeziju? - Naravno. Poeziju vrhova, poeziju zalaska sunca nad morem, poeziju svega što podseća na lepotu.
Ne bojte se, tama je samo svetlost u drugom obliku.
