Dirljiva priča, iz ugla jedne vremešne starice koja se putem dnevnika (pisma) oprašta od svoje unuke koju je odgajila i sa kojom je izgubila prisan odnos. Priča koja udara pravo u suštinu. Ne, ovo nije love story već priča o svima nama, o večitom preispitivanju, o odnosima i situacijama kroz koje smo, sigurna sam, svi prošli ili prolazimo. U meni je proizvela bujicu lepih emocija. Preporuka i zahvala jednom čoveku koji mi je na osnovu samo par citata probudio želju i da je pročitam.
O Šivo, šta je tvoja stvarnost? Šta je ovaj svemir pun čuda? Gde je njegov izvor? Ko pokreće svemirsko kolo? Šta je život izvan oblika koji prožima sve oblike? Kako da u njega uđemo potpuno, izvan prostora i vremena, imena i obeležja? Razreši moje sumnje!
Iz kašmirskog svetog teksta
Siroče? Da li se tako kaže kad umre baka? Za babom i dedom ne ostaju ni siročad ni udovci. Prirodno je da ih negde usput ostavimo kao što rasejani usput zaboravljaju kišobrane.
Kada uveče sednem u fotelju – preda mnom praznina , a oko mena tišina .
Ono što je trebalo da kažeš nekome ko ti je drag, ostaje u tebi zauvek; on je negde tamo, pod zemljom, i ti ne možeš više da ga pogledaš u oči i da ga zagrliš, da mu kažeš sve ono što mu nisi rekla.
Detinjstvo i starost su slični. I jedni i drugi, i deca i stari, nenaoružani su iz različitih razloga: jedni još nisu, a drugi nisu više deo aktivnog života, i to im omogućava da svoj senzibilitet izražavaju otvoreno, bez stega. Tek u periodu adolescencije oko našeg tela počinje da se stvara jedan nevidljivi oklop koji nastavlja da se učvršćuje u zrelim godinama. Način na koji se on razvija podseća na onaj kojim školjka štiti biser: što je rana veća i dublja, čvršći je oklop. Ali vremenom, poput iznošene odeće, on počinje da se tanji i providi, i jedan nesmotreni pokret može da ga pokida. Kada kažem da su se između tebe i mene isprečile prirodne razlike, hoću da kažem da u vreme kada je tvoj oklop tek počeo da se formira, moj se već raspao. Ti nisi podnosila moje suze, a ja tvoju iznenadnu netrpeljivost.
Ako dočekaš moje godine, shvatićeš da se čovek u tom dobu oseća kao list u septembru. Dnevna svetlost sve je kraća i drvo polako počinje da zadržava hranljive sokove. Azot, hlorofil i proteine isisa stablo, i s njima odlaze svežina i elastičnost. List je i dalje na grani, ali zna da je to samo pitanje dana. Jedan za drugim otpadaju listovi oko tebe, gledaš ih kako padaju i živiš u strahu da će dunuti vetar. Za mene si vetar bila ti i svadljiva snaga tvoje mladosti. Da li si toga ikada bila svesna, zlato? Živele smo na istom drvetu, ali u različitim godišnjim dobima.
Misli starca nemaju budućnost, one su najčešće tužne, melanholične. Često razmišljam o tome koliko je priroda čudnovata.
Život nije trka nego pogodak u metu: nije ušteda vremena ono što je bitno, već je bitna sposobnost da se pronađe cilj.
Da li postoji način da se čovek oslobodi sudbine nametnute poreklom, onoga što je nasledio od predaka? Ko zna. Možda u klaustrofobičnom sustizanju generacija u jednom momentu nekome pođe za rukom da nasluti da postoji jedan viši stepenik i svim snagama pokuša da ga dosegne. Pokidati jednu kariku i pustiti da uđe nešto novo i drugačije, malena je tajna životnog ciklusa. Mala ali najteža.
Nesreća obično prati žene. Poput nekih genetskih anomalija, prenosi se s majke na kćer. Umesto da oslabi, vremenom postaje sve izraženija i dublja, gotovo neiskorenjiva. Sećaš li se one avgustovske noći kada smo išle do rta da gledamo vatromet s mora. Dešavalo se da se poneka iskra rasprsne pre nego što dosegne nebo. Eto, kad pomislim na život moje majke i moje bake, na živote mnogih osoba koje poznajem, imam upravo tu sliku pred očima: iskra koja se rasprsne umesto da se vine u nebo.
Igrom slučaja, velikodušno sam dobila još jednu priliku. Igrom slučaja? Gde ima Boga, nema mesta za slučaj niti za bezazlenu reč koja ga označava. Sve je uređeno prema božanskim zakonima, sve što ti se dešava ima nekog smisla. Uvek sam zavidela onima koji su prihvatili bez oklevanja takvu viziju sveta jer su izabrali lakši put. Što se mene tiče, i pored najbolje volje nikad nisam uspela da u to verujem duže od dva dana: pred strahotama i nepravdama uvek sam uzmicala. Umesto da ih skrušeno opravdam, u meni se rađao bunt.
Želela sam da budem drugačija, da poštujem njeno pravo da slobodno odlučuje o svom životu. Sloboda je često samo paravan za nemarnost i bojazan da se ne izgubi sopstveni mir. U pitanju je jedna suptilna granica: preći je ili ostati na njoj pitanje je trenutne odluke čijeg značaja postajemo svesni tek kad trenutak prođe. Tada se kaješ i shvataš da je u tom momentu od slobode bilo važnije nametnuti se: bila sam prisutna, bila sam svesna i ta svest me je obavezivala da nešto učinim. Ljubav i lenjost ne idu zajedno. Da bi opstala, ljubav ponekad zahteva odlučnost i sigurnost u postupcima. Shvataš? A ja sam slobodom pokušala da prikrijem svoj kukavičluk i svoju lenjost.
U šezdesetim, kada je put iza tebe duži od puta koji je pred tobom, spoznaš nešto što ti je ranije bilo nepoznato: put koji si prešla nije prav već pun raskršća. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je označavao različite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u šumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla. Ne znaš kuda bi te odveli oni kojima si okrenula leđa, da li na neko bolje ili gore mesto: ne znaš, ali u svakom slučaju se kaješ. Mogla si nešto da učiniš a nisi, vratila si se umesto da kreneš napred. Sećaš li se igre „ne ljuti se čoveče“? Život se manje-više odvija na isti način. Na svakom tom raskršću pred tobom je drugačiji put: da li ćeš krenuti njime i ostati na njemu do kraja, ili ćeš ga napustiti, zavisi samo od odluke koju moraš doneti u trenutku. I mada to tada ne znaš, od toga da li ćeš nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi često i tvoj život, kao i životi tvojih najbližih.
Deca imaju bolju dušu od nas; mi odrasli smo ti koji smo je izgubili, ali teško to prihvatamo.
Ta radost je ono za čim najviše žalim. Kasnije sam, naravno, bivala i srećna, ali sreća je u odnosu na radost kao sijalica u odnosu na sunce. Sreća uvek ima objekat: srećni smo zbog nečega. To osećanje je uslovljeno nečim što dolazi spolja. Radost nema predmet. Obuzme te bez nekog vidljivog razloga. U suštini, ona je slična suncu: grejući nas, ono sagoreva sopstveno srce.
To je bila ta velika i strašna cena vaspitanja koja se skoro uvek plaća. Nijedno dete ne može da živi bez ljubavi i zato se prilagođava onom traženom modelu bez obzira da li mu se on dopada i da li ga smatra ispravnim. Takav obrazac ne gubi se ni u zrelim godinama. Čim postaneš majka to će uticati na sve što budeš činila, a da toga nećeš biti svesna niti ćeš to želeti.
Ko zna zašto je najteže razumeti neke najjednostavnije istine. Da sam tada shvatila da je snaga osnovni kvalitet ljubavi, događaji bi verovatno krenuli drugim tokom. Ali da bismo bili jaki, moramo najpre voleti sebe, a to znači da moramo saznati sve o sebi, uključujući i ono najskrivenije, ono što nam je najteže da prihvatimo. Kako u tome uspeti dok te život svojim tokom vuče napred? To polazi za rukom samo izuzetnima. Umesto da idem glavnim putem često i rado se zaputim običnim puteljcima. Stiče se utisak da sam se izgubila, a možda to i nije samo utisak: zaista sam se izgubila. Ali to je put koji moraš preći da bi našla ono što tražiš – smisao.
Usredsrediti se samo na sebe i ne videti ništa drugo, znači i dalje disati ali biti mrtav.
Ko sluša srce, blizak je životinjskom svetu i svemu što je nekontrolisano; ko sluša razum, sklon je dubokom razmišljanju. A šta ako stvari ne stoje tako, ako je upravo suprotno? Ako je preterano razmišljanje ono što nam osiromašuje život?
Skrivajući se iza arogantnog nastupa i prividne sigurnosti, muškarci su, u stvari, slabi i naivni; oni funkcionišu poput vrlo jednostavnih poluga: dovoljno je pritisnuti jednu i sve padaju kao domine.
Sećaš se kako je postupao mali princ da bi pripitomio lisicu? Odlazio je svaki dan pred njenu jazbinu i čekao da ona izađe. Lisica ga je postepeno upoznavala i tako je prestala da ga se boji. I ne samo to: raznežila bi se već pri pogledu na ono što ju je podsećalo na njenog malog prijatelja. Za kratko vreme postali smo veoma bliski. S njim sam konačno mogla da razgovaram: cenio je moju inteligenciju i želju za znanjem, a ja sam cenila njegovu staloženost, spremnost da me sasluša, taj osećaj sigurnosti i zaštićenosti koju mladoj ženi mogu da pruže samo muškarci stariji od nje.
Osećala sam nežnost, to je bilo sigurno, kao i on prema meni. Ali da li je to bila ljubav? Zar je to bilo sve?
Lakše je umreti ni od čega nego od ola. Bolu se možemo suprotstaviti, ništavilu ne možemo.
Gospode, govorila sam, učini da pronađem svoj put, a ako je ovo moj put, pomozi mi da ga podnesem.
Carstvo božje je u svakom od nas, Nisam uspevala da ga vidim. Oko mog srca bila je gusta magla, a ne zelene i svetle livade kako sam zamišljala da izgleda raj.
Znaš u čemu stalno grešimo? Verujemo da je život nepromenljiv i da kad odaberemo jedan put, moramo njime da idemo do kraja. Sudbina je, naprotiv, mnogo maštovitija od nas. Upravo kada poveruješ da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje očajanje dostigne vrhunac, poput iznenadnog udara vetra sve se brzo promeni i preokrene, i već narednog trena shvatiš da živiš jedan novi život.
Zemlja je kao vampir“, rekla je žena na kraju. „Ako jednom oseti krv, stalno traži novu i svežu, stalno traži još.“
Lakoća odnosa banalizuje ljubav i snagu zanosa pretvara u prolaznu zaslepljenost.
U životu stvari nisu nikada tako jednostavne, nikada nisu crne ili bele: svaka boja sadrži u sebi toliko različitih nijansi.
Grešiti je prirodno, ali otići a ne biti svestan svojih grešaka, poništava smisao jednog života. Stvari koje nam se događaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu: svaki susret, svaki, pa i najbeznačajniji događaj, ima neko značenje. Sebe ćemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da sve te događaje prihvatimo onoliko koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da za sobom ostavimo staru kožu kao gušteri na prelazu dva godišnja doba.
Ako je život put koji treba da se pređe, onda on vodi uvek uzbrdo.
Jedini učitelj, jedini pravi i poverenja dostojan učitelj jeste naša savest.
Čudno, kada očekuješ da čuješ velike stvari, pojavljuju se samo male.
Smrt uvek ostavlja iznenadnu prazninu, ali ona, ta praznina, nije uvek ista. Sve ono što nije rečeno u ovom prostoru, materijalizuje se i širi, stalno se širi. To je praznina bez vrata, bez prozora i bez izlaza. Ono što ostaje unutra konačno je: zauvek ostaje u tvojoj glavi, s tobom i oko tebe, obavija te i zbunjuje kao gusta magla.
Samo se u bolu sazreva“, govorio je „ali se s bolom i hvata u koštac. Ko ga zaobilazi ili plače nad sobom, predodređen je da gubi.“
Svaki put kada, sazrevajući, budeš htela da promeniš nešto što je pogrešno u ono što je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvažniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode. Svaki put kada se osetiš izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drveće i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo s velikom krošnjom i malim korenjem iščupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo s mnogo žila i malom krošnjom sokovi jedva protiču. Korenje i krošnja moraju da rastu zajedno; moraš da budeš istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ćeš moći da ponudiš hlad i zaklon, samo tako ćeš se, kad za to dođe vreme, okititi cvetovima i plodovima.
I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko verujući u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i osluškuj svoje srce. Kad budeš čula njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.
