И све је у нама док жмуримо (маштамо) а страно кад отворимо очи..
Препорука.
Од пре једне године, с времена на време му се чинило да за читања сусреће – друге читаоце. С времена на време, само покаткад, али све јасније и јасније, досећао се тих других, већином непознатих људи, који су напоредо са њим читали исту књигу. Неке појединости је памтио као да их је одиста проживео. Свим чулима проживео. Наравски, то никада никоме није поверио. Сматрали би га лудим. У бољем случају ћушнутим. Истини за вољу, када би озбиљно размишљао о тим зачудним стварима, и сам је долазио до закључка да се његова личност опасно колеба на самој ивици здравог разума. Или му се све то причињавало од вишка литературе и мањка живота?!
Постоје три врсте читалаца, разврстава стара цепидлака Гете. Прва, која ужива не просуђујући. Трећа која просуђује не уживајући. И средња, која просуђује уживајући и ужива просуђујући, она врста која заправо изнова ствара уметничко дело.
Главу горе! Осмех, смех, нема лепше музике!
Свих тих месеци боравка у госпођином дому, девојка је на собу библиотеке гледала као на врт – због саме Наталије Димитријевић. Држећа старица је овде улазила отирући ципеле о простирку у ходнику. Свечано одевена, онако како би други излазили о слављима, са обавезним шеширом и кончаним рукавицама. Да тек доконо сањари, као у загонетном хладу хиљадулисне сенице.. Заједничко читање је подразумевало читав низ малих предрадњи. – Неопходно је да човек буде пристојно одевен, никада се не зна кога може да сретне ... Тамошње време је сажето време, дешава се да овдашњих пет минута потрају пунцијат сат, али и обрнуто, наше рачунање није од важности.
Најфинији кристал иште влагу, те када се не употребљава или макар не излаже роси, зна сам од себе да препукне.
А и прашина се на старо несносно упорно хвата.
Како сам се једне вечери у постељи, зарекла да ћу га волети до краја живота, тако те речи, тада изговорене, још стоје у мом јастуку... – поцрвенела је.
Уз госпођу Наталију Димитријевић је учила да књижевни ликови и догађаји нису све што се нуди једном правом читаоцу, да заправо нису оно најзанимљивије. Ако је где била наведена каква улица, ако је макар споменута Наталија Димитријевић је знала да скрене на трг о којем није било ни речи, одатле у неку другу уличицу, из ове је могла да уђе у било коју зграду, да се по вољи попење на мансарду, препуну нечијег мокрог, недавно простртог рубља; да насумице продужи до првог парка, непогрешиво би га осетила по свежини ваздуха, где би на клупи, проводила време хранећи гугутке, ко зна одакле долетеле, или би само седела са својом дружбеницом, постранце од уобичајених редова...Уз старицу, она је постајала свесна и присуства других. Мноштво различитих људи је у истом часу, на сасвим другом крају Београда, у другом граду, чак на другој страни света – читало исту књигу. И сви су они том књигом, тим простором били окупљени. Неки од њих кадри да препознају остале читаоце, неки неспособни и себе да разазнају.
Госпођо Наталија, када идемо тамо, односно онамо постојимо ли овде? – пренула се Јелена. Постојимо ли?! – поновила је стара дама. – И где? То је добро питање. Верујем да се истовремено ради о некој врсти благог присуства или благог одсуства. Мада се тај однос разликује од човека до човека. Ако смем да приметим, и од народа до народа.
Где вода једном прође, увек може и да се поврати...
Више ваља подранак, него вазданак?
Мисли да се може побећи... Куда год отишла, то није могуће... Барем није могуће побећи од матерњег језика...
Можда је ова земља премала или стално притешњена – па судбина непрестано мора да се понавља.
Када једина опстану, сећања могу бити невероватно, до самообмане детаљна.
Визија је увек јача од саме стварности, уколико стварност уопште постоји за уметника! Винавер.
Како је онамо, у тим својим писанијама све присутнији, овде само што не нестане!
Спољашњост не постоји сама за себе, она пре зависи од онога ко је и како прихвата..
Ван писама никада се нису сусрели, поготово не тако, надохват руке. Шта да ради? Како да се понаша? Уплићу ли се то два далека света, један замишљен, други стваран? Сустичу ли се, најзад, напоредна времена у праву меру постојања? ... Залуд, џепни часовник није куцао као у писмима, време у времену је овде стајало, док се у Анастасу Браници издвајала поражавајућа истина – „Она ме не познаје, није ме препознала!“
...
Вели поштару да ће бити одсутна неколико дана. Отказује млеко. Преко намештаја пребаци бела платна. Спакује се као да иде на пут преко океана. Забрави врата. А онда седне у плетену столицу и чита. Не знам шта ви кажете, али мени је то крајње, крајње сумњиво!
– Седи и чита?! Јеси ли можда видео да се каткад подухвата овог романа? – показивао сам доушнику дело Анастаса Бранице.
– То не бих знао да кажем. Али, у сваком случају, чита као да није овдe.
...
Не измичите се... Он је човек на чији се поглед можете ослонити... Дете, није то мало... То је све... То је љубав...
