Гвоздена завеса је прва збирка прича Милорада Павића објављена 1973. год.
ЧУВАР ВЕТРОВА
На потпуно исти начин једна се иста ствар може сачувати и изгубити.
Прича
се да је с тим речима године 1275. француска принцеза Hélène d'Anjou зазидала
свој мираз и накит у манастир Градац на Ибру, задужбину своју
и свог мужа, српског краља Уроша I. Када се године 1250. удала за
једног владара источног света, ова сродница напуљског краља Карла
I Анжујског и будућа мати два српска краља, поделила је са својим
супругом постељу, зло и добро, али не и његово источно хришћанство.
У њеном дворцу у Брњацима на реци Ибру биле су преписиване
српске и грчке књиге за потребе цркава, њен пријатељ и биограф
био је српски архиепископ Данило, градитељ и неговалац вртова, али
је она била у преписци и с авињонским и римским папама, с
Николом IV и Бенедиктом XI. У приморју своје краљевине Јелена је
подизала фрањевачке цркве и самостане у Котору, Бару, Улцињу
и Скадру, али је богато даривала и српске монахе по манастирима
на Синају, а дубоко у Србији подигла је своју највећу задужбину,
поменути манастир источног хришћанства Градац. На његовом
зиду она је насликана како с мужем приноси Богородици заштитници
путника (ΟδηγήτριαP3F4P) цркву Благовештења на поклон, а будући у
добрим односима с француским калуђерима цистерцитима, који су
преломљене лукове француске готике донели у јужну Италију,
пренела је овај обичај градње и у Србију, у своју нову задужбину на Ибру.
Тако је у Градцу, на основама једне старе византијске грађевине
подигла другу под тим новим луковима, „испуњавајући своја
недра сузама горким које су капале из њених очију“ како се сећао
један српски песник XIII века, њен пратилац на том послу. Манастир
је опасала великим зидовима и конацима, снабдела га селима и
виноградима, и у њему похранила читаво богатство,
које је инвентарисано. Обдарила га је „свештеним сасудима златним и
сребрним, украшеним драгоценим камењем и другим лепотама,
даровала му је иконе оковане велелепним златом и посуте одличним
бисером и драгим камењем и пуне моштију светих, златоткане
завесе и друге црквене потребе...“ Тако је записао краљевски биограф.
Када је 8. фебруара 1314. године умрла задржавши и у
монаштву старо име, Јелена Анжујска понела је у свој нови гроб у Градцу и
тајну на ком месту је у манастиру зазидано њено благо.
***
Осетиш ли у себи пламен, трчи! јер не знаш када ће се он угасити и оставити те у мраку.
Свако право откровење садржи разрешења безброј малих тајни, које му служе и у њему држе свој кључ.
***
БЛЕЈЗЕР БОЈЕ МОРА
Обично се каже да сваки човек има један сан који увек изнова сања кроз читав живот.
– Као што се Бог огрће у три светлости, тако је човек обучен у три зноја – причао је мој војник и показао да није нимало ћутљив. – Може се рећи и у три кабанице, или још понајбоље у једну једину доламу, састављену од основе, потке и поставе. Први зној, или основа доламе која је сваком додељена, то је на нас покројен део заједничке велике основе, или заједничког зноја; то је ђаволов зној, изливен у ратовима и оним догађајима нашег живота који нам свима кроје капут. То је нешто као у књизи њен садржај; изван тога оквира почиње нова књига,која с овом нема никакве везе. Други зној, или потка, то је онај део који је начињен према потребама и могућностима једне породице или једне лозе. Он се равна према оном првом зноју као свака потка према основи, свака доња хаљина према горњој; не може бити шира. У том зноју, у тој потки леже поука и претња нашег живота, везани за наше поштење, за породичне односе и наслеђа. То је као у књизи порука, прикривено значење, њена тајна окренута досећању. Трећи зној, или постава доламе, припада само нама, нашој интимној личности, јер долази до тела; то је кошуља старија од доламе, али се споља не види, то је само наш, то није заједнички зној. У трећем зноју је затворена наша будућност, и он је као у књизи пророчки глас, у њему је закључано предзнање о нашој судбини. Тако је и човек књига са три печата запечаћена, и тешко ономе ко не зна када се и рашта ознојио...
Сасвим случајно наишао сам на први слој, на онај горњи огртач, који је покројен свима нама. Прво сам га тражио близу, у вези са самим Ђаволовим знојем и пропашћу српске империје, коју он симболише. Сасвим нехотично открио сам да шавове ове горње заједничке кошуље ваља тражити много даље. Открио сам човека који се ознојио у Сибиру на –40°С. Његов зној, тај сигуран податак из раног XVIII века.. Човек је рођен око 1664. године у Херцеговини у једном крају где сељаци и данас свакога лета изору старога новца, где се прва коса сече и баца у ватру.Школе је учио у манастиру Житомислићу, а касније, када је турски Бећир-паша Ченгић крвљу угасио огњиште његове породице у Јасенику, младићсе отиснуо у свет, најпре на даље школе у Дубровник, а касније у Цсриград.Постао је најамни дипломата, путујући амбасадор туђих дворова на туђим дворовима. Припадник источног хришћанства, и познавалац прилика на Порти, он је баш тим својим врлинама привукао пажњу енглеске дипломатије и служио најпре као драгоман енглеског посланства у Цариграду, а затим се скрасио у руској служби(...) У то време, и све док му није пала у део последња и најважнија мисија његовог живота, он и његова супруга из породице Тревизан, која је дала једнога дужда и која се портретисала код Тинторета,живели су у породичној палати код моста Дел Равано, или у згради Прокурацио векио која се може видети на сликама Франческа Гвардија. Године 1725. међутим, догодила се једна ствар која је пореметила овако устаљен живот. Између руског и кинеског царства од памтивека је био у промету каравански пут којим су ишле бескрајне поворке камила не прекидајући колону столећима. Преко Велике Тартарије одлазили су за Кину товари тканина, крзна и накита, кастора, ермина, позлаћене коже и хартије. На граници Монголије караване су преузимале кинеске страже и даље их водиле о трошку кинеског цара до Пекинга, одакле су се каравани враћали зими, после три године, натоварени порцуланом, памуком, златом и дијамантима.Тај каравански промет 1725. године Кинези су одједном прекинули, а пут пресекли. Испоставило се још једном да граница између Кине и Русије није утврђена и да се не зна тачно место од којег почиње обавеза кинеских власти у односу на руске караване(...)Човек је тада на руском двору добио све потребне хартије:амбасадорски пасош, извештај о смрти Петра Великог, декрет о ступању на престо Катарине I, пуномоћ за преговарање између две империје.,
Ту, у Сибиру, доживео је и најтеже дане својег живота. Уснеговима на граници два царства он се на температури од –40°С презнојио страшним самртничким знојем када је схватио да царев стриц, који је послат да преговара, одједном почиње преговоре у своје име, а не у царево. Међутим, човек није изгубио присуство духа; послао је скоротечу у Пекинг и успео да жив дочека повратак гласника са кинеским официрима, који су царског рођака вратили под тражом у престоницу.
Када је све најзад било готово, човек је у Сибиру подигао насеље Тројицкосавски са црквом „Светога Саве српског“, а на граници велики дрвени крст са натписом:
Крст Божји, знак границе између рускога и кинеског царства постављен 1727.год јуна 26.дана.
Та, тако обележена линија и данас је основ границе између СССРа и СР Кине.
Фламански сликар Антонис Ван Дајк представио је човека који је ту границу повукао у богатом венецијанском руху, зашлог у године, с бриљантским брошем на капи, тамних очију које казују да су саме себе сањале и досегле сопствено дно. На човеку је велики мрки огртач. Тај огртач, чије се кривудаве линије једва назиру на Ван Дајковој слици, то је она прва кабаница која нам је свима скројена и која стоји још увек на нашим заједничким плећима далеко негде у Сибиру.
ЈЕДАНАЕСТИ ПРСТ
У право време, кад су уши далеко а очи близу.
Бор не стоји што нема буре, него што га супротни ветрови на месту држе.
Наслагао сам мушког и женског дрвета на ватру, грејем године, Но мрак је, ја се уздам, само одсуство светлости, ко што су бол и зло одсуство Добра.
