Moj izbor: Justejm Gorder /Vita brevis

"Vita brevis je nastala nakon Gorderovog čitanja Ispovesti Aurelija Augustina u kojima se pominje žena koju je Augustin voleo, sa kojom je živeo i imao sina, a potom je ostavio zarad odluke da živi u celibatu. Zamišljajući sudbinu te žene, J. Gorder joj daje ime i piše njen odgovor na Ispovesti u kojem ona kritikuje i osuđuje Augustina, podsećajući ga na sve lepote ovozemaljskog života i čula, veličajući prvenstveno telesnu ljubav kao jednu od najlepših božijih tvorevina. I kao što je Gorder u Sofijinom svetu kroz detektivsku priču o anonimnim pismima zapravo predstavio istoriju filozofije, tako i u knjizi Vita brevis preko tople i tragične ljubavne priče iz IV veka pred čitaoce iznosi ozbiljnu filozofsku raspravu o čoveku i Bogu, o grehu, krivici, odricanju, spasu duše i filozofskom načelu Uzdržanosti."

Mi ne živimo večito, Aurelije. To ne znači da mi ne treba da zgrabimo dane koji nam se nude.

…Sledećeg trena opet počinješ da jadikuješ nad tim što si rođen zlim delom i što te je majka začela u grehu. 

Ili u ljubavi, časni biskupe, dete se začinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to događa pupljenjem.

Ja uopšte ne shvatam zašto ti je tako teško da plačeš. Deveta knjiga, Aurelije! Zar zaista smatraš da je suviše telesno pokazati tugu? Ti nisi dozvolio ni svom sopstvenom sinu da pusti suze da mu liju kada se opraštao od svoje bake! Ja smatram da je mnogo „telesnije” zadržavati plač, jer kada se ne isplačemo, tuga rado ostaje u nama kao težak teret

Nije Bog onaj koga se ja bojim. Ja osjećam da već živim s njim, i zar me nije on stvorio? Ne zadržava me ni Nazarećanin, on možda stvarno jeste bio Božiji čovek. Zar on uostalom nije bio pravedan prema ženama? Ja se bojim vas teologa. Neka vam Nazarećaninov Bog oprosti za svu onu nežnost i svu onu ljubav koje ste se odrekli.

Zar umetnost ne bi trebalo da bude bogosluženje? I zar ne bi trebalo da i bogosluženje bude umetnost?

Mi imamo pravo da se nadamo u život nakon ovoga. Ali nemamo pravo da jedno s drugim i samima sobom postupamo loše skoro kao da je to instrument za postizanje jednog postojanja o kome ne znamo ništa.

Zašto mi još uvek oklevamo da napustimo svu zemaljsku nadu i u potpunosti se posvetimo tome da tragamo za Bogom i istinitom životnom srećom? Ali čekaj! I u ovome svetu ima radosti, i one imaju svoj sopstveni čar koji je priličan. Ne treba da budemo suviše hitri zaustavljajući našu težnju ka njima.

Možda je upravo naše duboko prijateljstvo ono čega se ti najviše stidiš. Mnogo je muškaraca koji se više stide toga da gaje prijateljstvo s jednom ženom nego da gaje čulnu ljubav s njom. I onda im je zauzvrat čulna ljubav kriva što ne mogu gajiti iskreno prijateljstvo s jednom ženom. Ti ne kriješ koliko duboko i nutreno sada prezireš Veneru. Nju, Aurelije, koja je sama bila nakitom ukrašeni most između naše dve usamljene i uplašene duše. 

Kako ono što je malo može upravljati onim što je veliko? Kako delo može odrediti majstora? Da, kako delo može odlučiti da će prestati da deluje kao delo? Mi smo, Aurelije, stvoreni da budemo ljudi. Mi ne treba da pokušavamo da živimo kao nešto drugo do ono što jesmo. Zar to ne bi bilo izrugivati se Bogu? Mi smo ljudi, Aurelije. Prvo moramo živeti, a onda da, onda možemo filozofirati.
Možda postoji neki Bog koji nas zna. Onda je on sigurno sačuvao sve ono što smo dali jedno drugome. A ako ga nema - moja stara dušo bliznakinjo - onda u celom svemiru nema onih koji se bolje međusobno poznaju nego ti i ja. Onde gde ti beše, bejah i ja, a gde ja bejah, i ti željaše da budeš.

Koliko glava, Aurelije, toliko shvatanja

Sećaš li se kada smo zajedno prešli preko reke Arno? Iznenada si stao i poželeo da mi pomirišeš kosu. Zašto si to hteo, Aurelije? Je li to bila “požuda tela” koja se opet javila? Ne verujem, ne, ja verujem da si ti nekada znao šta je prava ljubav, ali se bojim da si to zaboravio.

Ja se pak lično držim jednostavnih Horacijevih reči i to činim s najmirnijom savešću na svetu: “Slatko je ludovati u dobroj prilici.”