REČI
... Reči izgledaju tako "rečite" dok stoje osamljene, nevine, i neupotrebljene; ako jedna ili druga od njih i omane, zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine; ako je neka od njih i troma, nevešta ili umorna, one ostale je vuku, tako da se njeno zaostajanje ne primećuje, i kolo igra nepogrešno dalje.
Teži je slučaj kad rečima treba kazati nešto o rečima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. Tada one odjednom zaneme, ohladne, i leže kao mrtvo kamenje, kao da nikad nisu govorile, igrale ni pevale. Kad je reč o rečima, reči ćute, dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju, nekad manje nekad više, ponešto da kažu. Čak i o ćutanju.
Pri pisanju - u srećnim trenucima, naravno! - reči se nižu same od sebe, vezuju se i odbijaju, pomeraju i premeštaju, ili potpuno brišu, dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reči, po svojoj volji i svojoj prirodi, same po sebi i samo za sebe igraju. Međutim, nije tako, nije to nikakva jalova igra ćudi ni slučaja. U rečima, kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo, kruži nevidljiv životni sok, i on je taj koji ih, kao neko unutarnje sunce, kreće i okreće, daje im boju i oblik, snagu i izraz. A čovek koji piše, on samo pažljivo prati i manje ili više vešto, manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre.
Tako reči žive, u stvari, dvostrukim životom: i same za sebe, kao takve, i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz.
Ima u jeziku izraza koji sami po sebi, tako izdvojeni i u letu uhvaćeni, plene i nose moj sluh i moj duh, i otvaraju preda mnom neke nove i nepristupne vidike i daljine o kojima ni onaj što te reči izgovara ne zna ništa, i ne sluti da bi mogli da postoje.
To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i, još češće, od žena iz naroda kad govore u jakom u uzbuđenju, povodom svojih briga ili šteta, potresa, radosti ili ogorčenja.
Hvatam te reči kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti, plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom, brzom oblaku, i posmatram nove i neviđene svetove oko sebe.
Ta igra traje nekad duže, nekad kraće, i draža mi je od stvarnih doživljaja, igara i uživanja...
***
"To je dobro. Tako. Zaklopiti oči, zaboraviti da ih imaš. Od njih dolazi zlo, jer one primećuju i mere promene. Ne znati ni ko si, ni šta si, ni koliko prostora zauzimaš, ni kako izgledaš, ni otkud dolaziš, ni kuda ideš. Ne kidati ludo život, ne deliti ga na mladost i starost. Predati se sav prostim, a velikim stvarima koje se ne menjaju, bar ne tako brzo, steni na kojoj si, Suncu, modrini neba nad sestrinskom, tamnijom modrinom mora. Zbrisati svaku misao i poređenje i ocenu, izgubiti se bez želje i mere. To je dobro. Dobro, ali ne traje dugo..."
***
Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana samoobmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, uzalud je čekam svako veče. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od osećanja na jedno prividjenje, a sada zivim od uspomena na ta svoja sećanja.
Maks Ernst - Prva jasna reč
