Мој избор: Добрица Ћосић, Корени

Kако да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим народом пунила. Наша су гробља млада. Тек у овом последњем човечјем конопцу почињемо земљи да враћамо дуг и кости остављамо њивама чија смо зрна зобали. Ово мало земљице око Морава једва се напуни народом, па се брзо искрене и распе преко Саве. И опет ноћу са планина силазе људи и вода. У липовој кори доносе децу. Пси лају по њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци. У тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви људи зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве. Око ових наших лепих речица са скобаљима, да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити или зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ' на клепање сечива! Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно. 

Зашто сам ђинђуве купио? Десна рука одложи пушку, из џепа извади ниску ђинђува и поче да је ваља међу прстима. Не може да је баци у снег. У тмини без обала трну ватрени свици што скачу из очију, из главе луне све гласнијег цвокота. Женско се за другога рађа. Ђорђе брзо врати ниску ђинђува у џеп и грчевито стеже кундак пушке. Кеса с дукатима жуљи ребра, као да је белутак. Гурну руку у недра и помери је с леве на десну страну. Злато суво зашкрипа и Ту шкрипу крв разнесе по свим жилама. Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ. Он се још више смањи, толико да се могао увући у кесу.

Зашто, Вукашине, не тражиш да ти пошаљем нове чакшире и опанке? Морао си досад да их поцепаш. А ја нећу да си вагабунд тамо и да ме брукаш. Шта ће ти католици да мисле о нама Србима кад тебе виде са исцепаним коленима?“ Никад му није тражио опанке и чакшире. Сам о је стигла фотографија — Вукашин у реденготу, с краватом. Недељу дана је никоме није показао, а сâм је сатима гледао, пошто би намакао резу на врата, и увече према лампи, кад у кући сви заспе..Друга је клима тамо. Они мисле да је наше одело турско, а, знате већ, Турке нико на свету не вољи“, правдао га он. — „А за што ће да изучи тамо?“ — „Правничке науке“, одговарао је, а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се без поговора слушају. Он ће наследити моје име у странци, биће одмах познат, поштован, слушаће га, биће са именом, а не неки тазе радикалчић, ћифта, репа без корена. Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац. Кад Вукашин узме дизгине, посланиковање ће препустити Ђорђу, уз моју помоћ и с мојим лудима морају га изабрати. Симка ће ми изродити унуке, ја ћу их чувати, презиме им неће бити Катић, моји унуци презиваће се Аћимовић, читаћу новине и спокојно чекати смрт... А мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...

То је мој грех. Увек сам га издвајао, а сâмо дрво убије ветар. Како је Вукашин некада паметно говорио! Ко му не би веровао, ко се у њега не би уздао! Све, све сам уложио у њега. Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут. Зашто бар није одговорио на моје последње писмо? А зна да пише кад му паре требају.

Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све санке на свету исто шкрипе. Као у Гогољевим причама. Зима је, беда, коњи заударају на балегу и кисео зној. Слуге су добро тимариле, не, још како су заударали и Аћимови коњи... Па то су све и онај дорат, и зеленко на коме је јурио по ливадама, коњи... Умео је вешто да влада дизгинама. Неће о томе да мисли. О таквим сентименталним бесмислицама... кад је некада као ђак и великошколац... Некада. Он не долази кући као некада. Мајка је умрла. Ено га гробље. Ту је она. Није јој отишао на гроб. Никада више неће отићи на преровско гробље... Баба Ката. Велика бритва на дугој узици.Кокошке су јој из крила кљуцале жито. У оној њиви породила се она сељанка. На мотици поред ње расекло се сунце, и нека крвава гомилица... звала га да нешто пресече, а он је бежао и викао. Оџаци и дрвеће, и све што не види, а осећа, гомила се у нелагодну, жалосну језу...У капуту седе на кревет и уздахну. Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв. И он одједном, сав опијен нечим што се не одређује у свести, нечим што је ван ње, изгубљен и расут у трајању дужем од памћења, дуго остаде тако.

Љут је, приђе Вукашин, нађе оцу руку, просу му дуван, и додирну је уснама.

— Мрак је код тебе.

— Види се и у мраку.

— Види се.

После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев
зет! Ђорђе, гаси свећу да се не гледамо више!
Хајдучко позориште... Рат с Турцима пренет у рат за власт, у политику. А политика на трпезу и у постељу. Селачка патетика, деспотско самољубље, То је он. Преживео, живот га згазио, Вукашин може да заплаче.
Ђорђе посматра оца и брата. Неће да угаси свећу. Нагледајте се. Ја ti никад нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин!
Аћим се наже над свећом, постаја тренутак па дуну. Све потону. И он.

Ништа народ нема од тих ваших странака и ваше селачке слободе. Уосталом, после одласка Турака народ није тражио слободу. Он је тражио само хлеб. А Ви, радикали, обманули сте га да је устав — хлеб... Народ, слобода, устав, све су то само изговори да се дође на власт. Зар је мало у Србији оних који су свршили неке школе, па су пропали у нашој, вашој политичкој хајдучији? — Идеје су за културне народе, а овде, у овој сељачији, оне су сувишне и фаталне. Овде су попови једини успешни, а можда и корисни идеолози. Овде је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа да не плаћаш порез, свеједно што те срески капетан батина и псује ти мајку. А што ви радикали галамите о демократији, то је само изговор за селачку анархију и јавашлук. Сит сам ја свега тога! Србији су потребни памет и знање, а не странке! Србији треба да гледа Европу, а не турски тур! 

Кратки резови ветра доносе далеку и нејасну опомену.Оданде одакле полазе ветрови, долазе и казне људима.

Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи.

Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови.
— Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине

А човек умире једино кад мора и кад неће

Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките.

*umor zgusnut u podočnjacima