среда, 02. новембар 2016.

Moj Izbor: Sergej Jesenjin

             
         

Haljina bela

Haljina bela, purpurna traka,
latice kidam dozrelog maka. Slavlje u selu poput oluje, u kolu njena pesma se čuje. Secam se, minu uz podsmeh blagi: „Lep si, al’ nisi mog srca dragi. Plam tvoje kose nek vetar gasi, a moje drugi miluje vlasi.“ Znam da joj nisam blizak i mio: Malo sam plesao, premalo pio. Bio sam tužan, uvek u seni, dok pesma ječi i vino peni. Srećnik, jer on je bestidnik mali, njegova brada prsi joj pali. I dok u plesu vatra je greje, ona se meni u lice smeje. Haljina bela, purpurna traka, latice kidam dozrelog maka. Tu poput maka srce mi vene, zalud jer ona nije za mene.

*

Ko sam? Šta sam?
Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli, živeo sam usput, ko da sanjam, kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji. I tebe sad ljubim po navici dete, zato što sam mnoge ljubio bolećiv, zato usput, ko što palim cigarete, govorim i šapćem zaljubljene reči. „Draga moja“, “mila“, “znaj, doveka“ a u duši vazda ista pustoš zrači; Ako dirneš strast u čovekovu biću istine, bez sumnje, nikad nećeš naći. Zato moja duša ne zna što je jeza odbijenih želja, neshvaćene tuge. ti si, moja gipka, lakonoga breza, stvorena za mene i za mnoge druge. Ali ako tražeć neku srodnu dušu, vezan protiv želje, utonem u seti, nikad necu da te ljubomorom gušim, nikad necu tebe grditi ni kleti. Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli, i volim te usput, ko da sanjam, kao mnoge druge na toj zemlji.

*
TI NE VOLIŠ I NE ŽALIŠ MENE
Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom? Gledajuć u stranu strast ti vene sa rukama na ramenu mom. Smiješak ti je mio, ti si mlada, riječi moje ni nježne, ni grube. Kolike si voljela do sada? Koje ruke pamtiš? Koje zube? Prošli su ko sjena kraj tvog tijela ne srevši se sa plamenom tvojim. Mnogima si na koljena sjela, sada sjediš na nogama mojim. Oči su ti poluzatvorene i ti sanjaš o drugome nekom, ali ljubav prošla je i mene, pa tonem u dragom i dalekom. Ovaj plamen sudbinom ne želi, plahovita bješe ljubav vruća– i ko što smo slučajno se sreli, rastanak će biti bez ganuća. Ti ćeš proći putem pored mene da prokockaš sve te tužne zore. Tek ne diraj one neljubljene i ne mami one što ne gore. I kad s drugim budeš jedne noći u ljubavi, stojeći na cesti, možda i ja onuda ću proći i ponovo mi ćemo se sresti. Okrenuvši drugom bliže pleći ti ćeš glavom kimnuti mi lako. „Dobro veče“,tiho ćeš mi reći. „Dobro veče, miss“, i ja ću tako. I ništa nam srca neće ganut, duše bit će smirene posvema – ko izgori, taj ne može planut, ko ljubljaše, taj ljubavi nema.



Anne Yvonne Gilbert

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...