Ovo je izvanredno delo o hrabrosti, upornosti i volji koje vode čoveka kroz život..
Niko u starosti ne bi smeo da ostane sam.
Starac je bio tanak i suv, s dubokim brazdama na potiljku. Na jagodicama je imao zagasite mrlje kožnog tumora koji izaziva odsjaj sunca sa površine tropskog mora. Mrlje su mu pokrivale dobar dio lica a na rukama su mu se otkrivali duboko urezani ožiljci od neprekidnog izvlačenja konopaca sa teškim ribama. Ali, nijedan od onih ožiljaka ne bješe svjež. Oni su bili isto toliko stari kao i erozije u kakvoj pustinji bez riba. Na njemu je sve, osim očiju, izgledalo staro, a oči su mu bile boje mora i sijale vedro i nepobedivo.
Dječaku je bilo žao kad bi vidio starca kako se svakog dana vraća svojim malim čamcem praznih ruku. I on je silazio svakodnevno da mu pomogne da iznese užad namotanu u klupčad i kuke za ribe ili harpune, kao i jedro omotano oko jarbola. Jedro bijaše zakrpljeno džakovima od brašna, i savijeno u balu, pa je izgledalo kao zastava poslije beskrajnih poraza.
Sreća je nešto što dolazi u raznim oblicima i ko je uopšte može prepoznati? Ja bih je ipak uzeo u svakom obliku i platio koliko traže.
Nije vrijeme za razmišljanje o onome što nemate. Zamislite što možete učiniti sa onim što postoji.
Pokušavam se ne zaduživati. Prvo posudite. Onda moliš.
Kad bih je barem kakvom lukavštinom mogao natjerati da se odluči, pomisli starac.Ona je odlučila ostati u dubokoj tamnoj vodi, daleko od svih zamki, obmana i lukavština. A ja sam odlučio da je upravo ja od svih ljudi potražim. Od svih ljudi na svijetu. I sad smo ovdje skupa, još od podne. I nikog nema da pomogne ni meni ni njoj.Možda nije trebalo da budem ribar, pomisli. Ali ja sam stvoren za to.
Takvu ribu nisam nikada vidio niti čuo o njoj. Ali, moram je ubiti. Drago mi je što nas niko ne prisiljava da ubijamo zvijezde.
Starac je uvek mislio o njemu u ženskom rodu, kao o nečemu što može da uskrati ili pruži veliku milost, i kada je bilo divlje i rđavo, ono ipak nije bilo krivo. Mesec utiče na njega kao na ženu, eto, tako je on mislio.
Još ima dva sata do zalaska sunca.. Nije Kakva mora da bude riba koja tako vuče! Mora da je dobro zagrizla. Da mi je samo jednom da je vidim kako bih saznao kakvog imam protivnika.
Bilo bi ludo ne nadati se, pomisli. Osim toga, mislim da bi to bio i grijeh. Nemoj sad misliti na grijeh, pomisli. Imaš dosta problema i bez grijeha. A i ne razumiješ se u te stvari.Ne razumijem se u te stvari i nisam siguran da vjerujem u sve to. Možda je bio grijeh ubiti ribu. Mislim da je tako iako sam je ubio da prehranim sebe i mnoge druge. Ali onda je sve grijeh. Nemoj misliti na grijeh. Kasno je da misliš na grijeh, a ima i ljudi koji su za to plaćeni. Neka oni misle na te stvari. Ti si rođen da budeš ribar ko što je i riba rođena da bude riba. Nisi ti ubio ribu samo da preživiš i da je prodaš na pijaci, pomisli. Ubio si je iz ponosa i zato što si ribar. Volio si je dok je bila živa, i volio si je i poslije toga.
Ako je voliš, nije li grijeh ubiti je. Ili je onda još veći?
Došao je do zaključka da je mogao pobediti svakoga ako bi to samo stvarno hteo, ali je isto tako uvideo da bi u ribolovu takve borbe smetale njegovoj desnoj ruci. Pokušao je da se bori levom. Ali leva ruka ga je obmanjivala, nije činila ono što je želeo, i zato joj nije verovao.
Još ima dva sata do zalaska sunca.. Nije me uhvatio još nikakav grč i osećam se dovoljno snažnim. Najzad, ona ima udicu u ždrelu a ne ja. Ali, kakva mora da bude riba koja tako vuče! Mora da je dobro zagrizla. Da mi je samo jednom da je vidim kako bih saznao kakvog imam protivnika.
Tada se riba pojavi živa, mada je smrt bila u njoj, i diže se visoko iz vode pokazujući svu svoju ogromnu dužinu i širinu, svu svoju snagu i lepotu. Izgledalo je kao da visi u vazduhu iznad starca u čamcu. A onda pade pljesnuvši u more i preli vodom starca i ceo čam
Čovek nije stvoren za poraze. Čovek može biti uništen ali ne i pobeđen.
Gore iznad druma ,u svojoj kolibi,starac je opet zaspao.Jos uvek je spavao licem okrenutim postelji , a dečak je sedeo kraj njega i gledao ga .Starac je sanjao lavove.
****
"Nijedan čovek nije ostrvo - sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje. Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj. Smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Stoga, nikad ne pitaj za kim zvona zvone - ona zvone za tobom."
* Hvala g-dinu Iliiji Bosiću koji me je u jednoj prijatnoj prepisci podsetio na ovu knjigu.
#Pulicer #Nobel
