среда, 30. новембар 2016.

Moj izbor: Milorad Pavić/ odlomci



"Starili su od misli, ne od radosti. Znali su da ih Jevreji zovu Edomejima; oni sami zvali su se solju. Treba mnogo vremena da čovek potroši šaku soli – mislili su i bili strpljivi. Trebalo je da prođe dugo vreme – četiri do pet pokolenja dok jedan od njih nije rekao: – Najviše volim drvo koje govori;samo ono donosi dvostruki rod i može se na njemu razlikovati tišina od ćutanja. Jer, čovek sa srcem punim ćutanja i čovek sa srcem punim tišine ne mogu biti slični…Kao što se iz zrna pšenice ne vidi šta je sve u njemu zapisano, a zapisano je kakav će biti klas, kolika strnjika i koliko novih zrna donosi, tako se ni iz njegove rečenice nije moglo ništa iščitati unapred, ali je u njoj već bilo zapisano sve. 
Jer, neka oštra granica ne postoji između prošlosti koja raste i hrani se sadašnjicom i budućnosti koja, po svemu sudeći, nije neiscrpna i neprekidna, pa se negde smanjuje i nailazi u udarima (...)
(...) Jer, idioritmici ćute svak o sebi, a opštežitelji neguju zajedničku tišinu. Samci obrađuju ćutanje kao žitno polje; oru ga, otvaraju mu prostor, produžuju brazdu, zalivaju da usklasa, da dosegne što više, jer ćutanjem možeš do Boga, ne možeš glasom, ma kako se odrao vičući… A opštežitelji negujućisvoju tišinu ne usmeravaju je ka Bogu, nego kao branu isturaju prema onom delu sveta koji ne pripada njima i koji tek treba osvojiti; opkoljavaju se i ograđuju tišinom ištite se njome ilišalju tišinu na svoju divljač kao lovačkog psa. I znaju da ima dobrih i loših lovačkih pasa…"
(Predeo slikan čajem)

***

"- Kao što se Bog ogrće u tri svetlosti, tako je čovek obučen u tri znoja - pričao je moj vojnik i pokazao da nije nimalo ćutljiv.
- Može se reći i u tri kabanice, ili još ponajbolje u jednu jedinu dolamu, sastavljenu od osnove, potke i postave. Prvi znoj, ili osnova dolame koja je svakom dodeljena, to je na nas pokrojen deo zajedničke velike osnove, ili zajedničkog znoja; to je đavolov znoj, izliven u ratovima u onim događajima našeg života koji nam svima kroje kaput. To je nešto kao u knjizi njen sadržaj; izvan toga okvira počinje nova knjiga, koja s ovom nema nikakve veze. Drugi znoj, ili potka, to je onaj deo koji je načinjen prema potrebama i mogućnostima jedne porodice ili jedne loze. On se ravna prema onom prvom znoju kao svaka potka prema osnovi, svaka donja haljina prema gornjoj; ne može biti šira. U tom znoju, u toj potki leže pouka i pretnja našeg života, vezani za naše poštenje, za porodične odnose i nasleđa. To je kao u knjizi poruka, prikriveno značenje, njena tajna okrenuta dosećanju. Treći znoj, ili postava dolame, pripada samo nama, našoj intimnoj ličnosti, jer dolazi do tela; to je košulja starija od dolame, ali se spolja ne vidi, to je samo naš, to nije zajednički znoj. U trećem znoju je zatvorena naša budućnost, i on je kao u knjizi proročki glas, u njemu je zaključano predznanje o našoj sudbini. Tako je i čovek knjiga sa tri pečata zapečaćena, i teško onome ko ne zna kada se i rašta oznojio...
Iz priče Blejzer boje mora (zbirka priča Gvozdena zavesa)

***

Kako bih voleo da sam livac
Da imam radionicu zvona u 1854. godini
S one strane rajske reke
Blizu Karamatine kuće u Zemunu.
Pio bih vino iz najlepšeg zvona
Iz jednog uha rasla bi mi vrba iz drugog grožđe

I boleo bi me za vas
Gvozdeni kokot na krovu livnice.
Tako bih uvek znao s koje strane vetar duva
Tako bih 1970. otkrio da pevac
pokazuje kradom i jedan peti vetar
Vetar sunčeve prašine
I svetlosnih odjeka zvezda.

Ovako Vasku su Popi i meni opet ozebli zubi
Na košavi iz Besarabije
Pa se grejemo čorbom od jedne mudre ribe
Koju nisu upecali nego ubili kamenom
Ko pticu grudvom snega u letu
Kao pre 7.000 godina u Lepenskom viru
na ovoj istoj rajskoj reci.
Na dnu čorbe našli smo ime ribe
Koje nije za jelo ni za objavljivanje. 




Momo Kapor (Košava)





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...