среда, 23. новембар 2016.

Moj izbor: Haled Hoseini



 

Odlomci iz knjige: Hiljadu čudesnih sunaca. 



" Ne mogu se izbrojati meseci što mu blistaju na krovovima,

  Ni hiljadu čudesnih sunaca što se kriju iza njegovih zidova. "

                                              (pesma Saib-e-Tabriza, 17.vek)



" I to je, moji mladi prijatelji, priča o našoj zemlji: jedan napadač za drugim... Makedonci. Sasanidi. Arapi. Mongoli. Sada Sovjeti. Ali mi smo kao ti zidovi tamo. Izubijani i nimalo lepi za oko, ali i dalje stojimo."



"Pogledaj me, Marijam."


Marijam ju je nevoljno poslušala. Nana je rekla: "Upamti to sada, i upamti dobro. Kao što igla kompasa pokazuje na sever, muškarčev prst, kad optužuje, uvek nađe neku ženu. Uvek. Dobro to upamti, Marijam."



"Da uči? Šta da uči, mula-sahibe?" upitala je Nana oštro. "Šta to ima da se uči?" Ošinula je Marijam pogledom. Marijam se zagledala u šake. "Kakva svrha od školovanja devojke kao što si ti? To ti je kao da se čisti pljuvaonica. A u tim školama ionako ništa korisno nećeš naučiti. Postoji samo jedno, jedno jedino što treba nekome kao što smo ti i ja, a to se ne uči u školi. Pogledaj me." "Ne bi trebalo tako da govoriš pred njom, dete moje", rekao je Mula Fejzulah. "Pogledaj me." Marijam ju je poslušala. "Samo jedno. A to je: tahamul. Trpljenje."

Muško srce ti je jadna, jadna stvar, Marijam. Nije kao majčina utroba. Neće da krvari, neće da se rastegne da ti napravi mesta. Jedino te ja volim, i niko više. Ja sam sve što imaš na ovom svetu, Marijam, i kada mene ne bude bilo, nećeš imati ništa. Ništa! Jer si i sama ništa!"

Mogla je da pita Nanu zašto ova neće da ide kod Džalilovih doktora, što je on uporno zahtevao, zašto neće da pije lekove koje joj je kupovao. Da je umela to da sroči, možda bi rekla Nani kako joj je dojadilo da bude orude, da je lažu, da je svojataju, koriste. Da joj je muka od Naninog krivljenja istine o njihovom životu i toga što od nje, Marijam, pravi još jedan razlog da se žali na život. Bojiš se, Nana, mogla je da kaže. Bojiš se da ću možda naći sreću koju ti nikada nisi. A ti ne želiš da ja budem srećna. Ne želiš mi lep život. Ti si ta čije je srce jadno.

Marijam je ležala na sofi, ruku gurnutih između kolena, gledajući snežni vrtlog kako se izvija i kovitla s druge strane prozora. Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju dole na ljude. Da podsete kako žene poput nas pate, kazala je tad. Kako nemo trpimo sve što nas zadesi.



"Šta je to toliko čarobno kod prvog snega? Prilika da vidimo nešto još neokaljano, još neoskrnavljeno? Da uživamo u draži  trenutka kada stiže novo godišnje doba, u divnom početku, pre nego što postane izgaženo i pokvareno?"



Marijam ga je poslušala. Nije bilo lako, trpeti ga da tako razgovara s njom, trpeti njegov prezir, njegov podsmeh, njegove uvrede, njegovo hodanje pored nje kao da je kućna mačka. Ali posle četiri godine braka, Marijam je dobro znala koliko toga žena može da istrpi kada se boji. A Marijam se jeste bojala. Živela je u strahu od njegovog promenljivog raspoloženja, njegove zapaljive naravi, njegove uporne sklonosti da čak i najobičniji razgovor pretvori u svadu, koju je, povremeno, rešavao pesnicama, šamarima, šutiranjem, što je ponekad kasnije pokušavao da izgladi traljavim izvinjavanjem, a ponekad nije. Za četiri godine od onog dana u kupatilu, bilo je još šest ciklusa nade koja se rada pa umire, i svaki gubitak, svaka propast, svaki odlazak doktoru teže je padao Marijam od prethodnog. Sa svakim razočaranjem, Rašid je postajao sve dalji i ogorčeniji.



"Nekih dana", rekla je mami grubim glasom, "slušam onaj sat kako kuca u hodniku. Onda pomislim na sve otkucaje, sve minute, sve sate i dane i nedelje i mesece i godine koji me čekaju. Sve bez njih. I onda ne mogu da dišem, kao da mi je neko zgazio na srce, Lejla. Malakšem. Samo bih se negde srušila."


Mami je ubrzo zaspala, ostavivši Lejlu sa sukobljenim osećanjima: uverena da mami želi da živi, povredena što ona nije razlog za to. Ona nikada nece ostaviti belege na maminom srcu kao što su to učinila njena braća, zato što je mamino srce kao bledunjavo žalo, sa koga Lejline otiske večito spiraju talasi tuge, koji nadiru i udaraju, nadiru i udaraju.




Godišnja doba su dolazila i prolazila; predsednici su u Kabulu preuzimali vlast i bili ubijani; jedno carstvo je poraženo; stari ratovi su se okončali, a novi izbili. Medutim, Marijam to jedva da je primećivala, jedva da ju je za to bilo briga. Provela je te godine u nekom dalekom kutku svog uma. Na suvom, jalovom polju, daleko od tuge i želja, daleko od snova, daleko od razočaranja. Tu, budućnost nije bila bitna. A prošlost je sadržala samo ovu mudrost: ljubav je opasna greška, a njen saučesnik nada varljiva je iluzija. A kad god bi ta dva otrovna cveta procvetala na tom spečenom polju, Marijam bi ih iščupala. Išcupala i bacila, pre nego što puste korena.


Pomislila je kako je došla na ovaj svet, kao arami jedne bedne seljanke, neželjen stvor, žalostan, nesrećan slučaj, korov. A ipak, odlazi sa sveta kao žena koja je volela i koju su voleli. Ostavlja ga kao prijateljica, pratilja, čuvar. Kao majka. Napokon neko. Ne. Nije tako loše, pomislila je Marijam, što će ovako umreti. Nije tako loše. Ovo je smislen kraj za slučajno začet život.




Marijamine poslednje misli bile su reči iz Kur'ana, koje je tiho prošaputala. Nebesa i Zemlju je sa ciljem stvorio; On noću zavija dan i danom zavija noć, On je Sunce i Mesec potčinio, svako se kreće do roka određenog. On je Silni, On mnogo prašta!


"Kada su se vratili u Kabul, Lejlu je mučilo što ne zna gde su talibani sahranili Marijam. Želela je da poseti Marijamin grob, da posedi malo s njom, ostavi neki cvet. Ali Lejli je sada jasno da to nije važno. Marijam nikada nije daleko... Marijam je u Lejlinom srcu, gde sija blistavim zracima hiljadu sunaca."




                                                  ************************

A PLANINE ODJEKNUŠE  (CITATI)

Roman za čistu desetku. Predivan stil pisanja koji uvodi u priču tako kao da sam i sama učesnik priče. Predivna knjiga,


" Priča je kao voz u pokretu; gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije. "


" Slutim da je istina kako mi čekamo, svi mi, uprkos beskonačno malim izgledima, da nam se desi nešto izuzetno."



" Ljudi kažu: nađi svrhu u životu pa ga živi. Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali."


" Naučio sam da svet ne vidi šta se u vama krije, da ga ni malo nije briga za nade i snove, za tuge koje se kriju ispod kože. Sve je toliko prosto, apsurdno i surovo... Lepota je ogroman, nezaslužen dar koji se dobija nasumično, besmisleno."

" Svima je nama Avganistan majka... Ali to je bolna majka, i već se predugo muči. Sad, istina je da su majci potrebni sinovi da bi se oporavila. Da, ali potrebne su joj i kćeri - jednako, ako ne i više!"

"... Društvo ne može da uspe ako su mu žene neobrazovane. Nema šanse."





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...