уторак, 29. новембар 2016.

Moj izbor: Ratko Petrović




POUKA

Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.
Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.
Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.
Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.
Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati...
A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.
Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.
I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.
Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja...
Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima...
Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.
Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.
Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.
Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.
Preraspodeli.
Ti si figura od stakla.
I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:
(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.
Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.
Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.
Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama - najjače. Najšarenije.
Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.
U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.
Takvi svetovi se prenose dodirom.
Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.
Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.



SIGURAN U TEBE 

Brojao sam zvezde i talase, čitao sam putem, gde vode tajni znaci! Sreli se nismo, a već znalo se, da ćemo se eto, jednom sigurno naći. Siguran sam ja u tebe, draga, da tamo negde, za mene ti postojiš. I da isto tako, pratiš tragove bez traga, i dane do susreta našeg prvog - brojiš. Al’ biće druga sasvim tema, ako se nađemo, a ne prepoznamo… Ako se sretnemo, a samo ćutimo! Biće bolje onda, da nas nema, da jedno za drugo nikada ne doznamo! Da se i dalje, samo slutimo.

ULICA GORKIH JAGODA

Dobrodošla, u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet! Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i Mrtvih Nadanja, stanujem ja. Svako jutro, odem do ćoška Bulevara Prevara. Tu kupim novine - "24 časa života manje". Pogledam oglase, rubrika "Nadanja", ali ništa novo... Čak se i staro razgrabilo! Oko podne, sednem u park, pokraj reke Sećanja, i gledam kako otiču nabujale misli... Popodne je moje vreme, kada ručam u restoranu "Prvi poljubac". Odmah je tu, na trgu Ironije. Pitam koji je danas dan crno-belog kelnera... (Pošto znam koji je specijalitet, kog dana na meniju...) "Koji je danas dan?!" reče kelner "Mislim gospodine, da je danas Patetični dan!" "Bože! Zakleo bih se da je danas Očajni dan! Kako prođe nedelja!" Za Patetični dan, obično je na meniju "teška Glupost, filovana s divljom ljubomorom" "Moje omiljeno!" - pomislih. "Još nešto gospodine?!" bio je ljubazan kelner. "Možda... preliv od intriga, s jednom toplom, sočnom laži!?" "Mogu li Vam preporučiti samosažaljenje uz to?!" "Ko kuva danas?!" pitah. "Đavo, čini mi se... ili Vaša bivša! Ako joj je počela smena?!" "Daj! 'Ajde!" "A, za desert?!" "Možda neki bol, u predelu grudi?!"

"Naravno gospodine... Sve za Vas!"


BOJE

Kao kroz prizmu, jedino ja vidim tvoje prave boje. Tvoja crvena i moja plava, ista je za nas dvoje. Tvoja radosna crvena, pretvara moju sivu u zlatnu. Moja nebo plava, crta ti snove po platnu.

APRIL ( odlomak )

Plači:
Žensko si.
Ako.
Plači kad treba
i malo kad ne treba.
Samo nemoj da preteruješ.
Jer sigurno da dolazi
vreme neželjenog plakanja.
Uštedi po koju suzu
za tad.
I par njih odvoji
onako sa strane,
za mene.

Ne mora da budu
nešto prevelike,
ni prevše bistre,
ali odvoji ih
baš za mene,
i nek su od srca...
Pa, kad krenem na put,
da ponesem
more iz tvojih očiju,
i da znam:
Ima u jednoj kapi,
većih bura i oluja,
nego u Okeanu.

NAŠ TAJNI JEZIK (odlomak)

Kad nas ne bude pod ovim nebom, nestaće i sve naše šifre, tajni kodovi... Naš tajni jezik ljubavi. A, tako smo ga tečno govorili... Ti i ja. Svi naši trenuci, otići će u zaborav. Jer ljubav nije kamenje da ostaje kao svedok. Neko će drugi, negde u Asunsionu, Rimu, Olsu, Severnom polu... Ili već tu, u ulici, govoriti isti taj jezik sličan našem. Isto tako, leptirasto lepršav, isto tako, blesavo sladak.

*

Treba mi sna
na tvojim rečima od meda i sunca. Nešto toplo za lomove rebra. Obućar za cipele begunca. Treptaj za odmor ovih očiju od srebra. Neko ko zna. Udah za davljenika. Usne za preljubnika. Molitvu za sveštenika. Treba mi neko da odleži jesenju himnu zrikavaca nepomično, sa mnom u dubini trave. Da se vulkana plaši koliko i pikavaca, da ne kuka – vidi bubice, vidi mrave.

*

Za ljubav - još da krivim sreću,
dao sam joj sve i više, probam jednu, drugu, treću jednostavno - ne miriše.

*

Krpljena ljubav
uvek negde propušta.



Momo Kapor


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...