четвртак, 24. новембар 2016.

Moj izbor: Jovan Jovanović Zmaj


Na danasnji dan rodjen je veliki pesnik, pisac i dramaturg,  Jovan Jovanovic Zmaj



.
                     RAZGOVOR SA SRCEM 

Kakvi tebe, srce,
Tajni jadi lome,
Te me često moliš:
Pokloni me kome!

Ta u mojim grudma
Pakost te ne slama,
U vinu te kupam,
Ležiš na pesmama.

Na to meni srce:
Dobro j' meni tudi,
Al' bi vreme bilo
Da promenim grudi.

Združiće se sreća
da me tamo prati,
Odakle ću tebi
Novu sreću slati.

Ta znaš li kad grli
Svako zlato svoje,
Znaš kako te boli
Samovanje tvoje!

Tako moje srce
Često mi se moli,
A ja ću mu reći:
Utoli, utoli!

Znaš li gde na svetu
Anđelsku priliku,
Anđela po duši,
Anđela po liku.                                    .
Pune oči žara;
Puna usta slasti,
Mirisava nedra
Puna bujne strasti;

Milo čedo, kome
U pogledu piše,
Da ni samo ne zna
Za čime uzdiše;

Što bi znalo čarne
Ne sklapati oči
Grleći, ljubeći
Tri božije noći.

A četvrte kad bi
Leglo da počiva,
Molilo bi Boga
Da o meni sniva;

Što bi osećalo
Da ga ljubim jako,
A ljubit’ me znalo
Bar upolak tako;

Što bi u radosti
Sa mnom suze lilo, —
Hej, koje bi moje
Samo moje bilo.

Tako ja mom srcu
Zborim više puti.
A ono zadršće,
Snuždi se — pa ćuti.

                            ĐULIĆI UVEOCI
                                        II 
Mračni, kratki dani,
Sumorno jesenje,
Na nebu oblaci —
Na srcu kamenje.
Sestra moja bolna,
Oca, majke nema, —
Ja je ljubim, grlim
Rukama obema, —
Grlim, ljubim, tešim —
Al' sumorno veče
Kô da pesmu peva:
"Oj, pelen-pelenče!"

Oj, ne znam je tešit’,
Srce mi je stena;
Lepše li je teši
Drugarica njena.
To rumeno čedo,
Melem naših rana,
To proleće živo
Sred jesenjih dana.
Oh, rumeno čedo,
Proleće i cveće,
Znaš li onu pesmu:
"Oj, pelen-pelenče!"                              .
Sestro moja, sele,
Tebe melem vida,
Mene tuga mori,
Srce mi se kida.
Reci tvojoj druzi —
Oh, ne reci, ćuti, —
Ne znam ni sam šta je,
Što mi dušu muti.
Aj, rumeno čedo,
Proleće i cveće,
Ja znam onu pesmu:
"Oj, pelen-pelenče!"

Sestro moja, sele,
Odlani mi tugu,
Oj, zagrli, sestro,
Svoju vernu drugu,
Pa joj reci, reci...
Oj, ne reci, ćuti,
Bolje je nek ne zna, —
Neka ine sluti.
Što da čuje jade,
Kad razumet' neće —
Tužna je to pesma:
"Oj, pelen-pelenče!"

VII 

Mesečina, — al' meseca nema; 
Moja mila zelen venac snila, 
Pak se malo u snu nasmijala, — 
Od toga se ponoć zasijala. 


IX 

Ruzmarine, ne miriši tudi, 
Da se moje zlato ne probudi, 
Samo cvati na dikini vrati, — 
Dođu l’ svati, ti ćeš mirisati. 


XIII

Diko moja, 
Gde si poniknula — 
Među smiljem 
Ili međ bosiljem. 
Uz ljubicu, ili uz ružicu, 
Među krinom, 
Il' međ ruzmarinom?

XVIII

Prevrćući prašne knjige, 
Prašne knjige i hartije, 
Nađoh pesmu zabačenu, 
Što je niko čitô nije. 

Ta je pesma izliv srca, 
Izliv duše srećnih dana, 
U njojzi je moja sreća, 
Ljubav moja opevana. 

U njojzi je odziv raja 
Na usklike žića mlada, 
Sa najvišeg negda visa, 
Sa vrhunca mojih nada. 

Ali ko bi danas smeo 
Sećati me srećnih dana 
— Ne smem ni ja da te čitam, 
Pesmo moja nečitana. 

Pored mene sveća dršće, 

Kâ da b' pesmu čitat’ htela, 
Ja je dadoh njenom plamu — 
Hartija je izgorela. 

Hartija je izgorela, 
Al' ostaše slova bela, 
Pesma moja nečitana 
Još se vidi sa pepela. 

I ja čitam svoju pesmu, 
Odisaje srca vrela, 
Čitam cvetak svoje sreće, 
Sve to čitam sa pepela. 

Oh, zar tako, ljubav sveta 
I po smrti jošte traje! 
Oh, zar tako pepô čuva 
Moje svete osećaje! 

Zar je pepô tako veran, 
Pa ne pušta milje svoje! 
— Aoj pesmo, tugo moja! 
Oj, pepele, dobro moje!

XXII

"Oh, kako je sivo, tamno,
K’o da nije danak svano;
A nebo je tako mutno
Kao oko isplakano"

              ****

"U velikih dvora, velikih palata
Sve je visoko al' su niska vrata.
Ako želiš ući ne smeš ići pravo,
Zgrbiti se moraš, zgrbiti se zdravo
..."


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...