JESEN
Opada lišće, kao da iz daljina,
pada uz opor i odrečan let,
kao da sred nebeskih tmina
vene daleke bašte splet.
I teška Zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.
Svi mi padamo.
Pada ruka, u svakom od nas – pad
živi neizbežno.
Pa ipak, neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer
i sklad.
***
NAPREDAK
Opet moj dubok život glasno huči,
Kao da šire korito mu biva,
Svaka se slika sve više otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva;
pa svakim čulom proniknuv iz granja,
ko ptica nebom vetrovitim sanja,
s dušom što leluja ko da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog dna.
***
"Ko je sad sam,
ostaće sam da sluša
romor kiše,
bdije, čita, duga
pisma piše
i luta po alejama
gde dah jesenjeg vetra
suvo lišće
njiše!"
