уторак, 15. новембар 2016.

Moj izbor: Rajner Marija Rilke



JESEN

Opada lišće, kao da iz daljina,
pada uz opor i odrečan let,
kao da sred nebeskih tmina
vene daleke bašte splet.

I teška Zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo.
Pada ruka, u svakom od nas – pad
živi neizbežno.

Pa ipak, neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.


***

NAPREDAK


Opet moj dubok život glasno huči,
Kao da šire korito mu biva,
Svaka se slika sve više otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva;
pa svakim čulom proniknuv iz granja,
ko ptica nebom vetrovitim sanja,
s dušom što leluja ko da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog dna.

***


"Ko je sad sam, 
ostaće sam da sluša romor kiše,
bdije, čita, duga pisma piše
i luta po alejama
gde dah jesenjeg vetra
suvo lišće njiše!" 






Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...