Moj izbor: Vladeta Jerotić

Čovek istinske hrišćanske skromnosti, smirenja i znanja. Blistav um.

„Blago tebi ako ti um u srcu počiva!“

„Ljudi su kao neki majdan, a u majdane se obično mora duboko roniti da bi se našlo ono što je u njima najdragocenije. Takav je sastav ove vasione: ukoliko je jedna stvar dragocenija, utoliko je skrivenija.“

"U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti."

„Ljudi su kao neki majdan, a u majdane se obično mora duboko roniti da bi se našlo ono što je u njima najdragocenije. Takav je sastav ove vasione: ukoliko je jedna stvar dragocenija, utoliko je skrivenija.“

„Saznavati i osećati svoje ništavilo mnogo je manje ništavilo od oholosti. Jer oholost je ne samo neznanje nego i glupost. Oholost je mati svih gluposti i svih zala ljudskih. Poznati sebe znači uvideti svoju nemoć i svoje ništavilo; potom doći do skrušenosti srca, i najzad zavapiti Bogu za milost i pomoć. Dokle god čovek ne zadobije smirenje, ne zadobija nagradu za svoja dela. Nagrada se daje ne za dela, nego za smirenje.“

„Blago čoveku koji sa strpljenjem i nadom podnosi sva stradanja u životu. Svojstvo je razumna čoveka da uzroke svome stradanju uvek traži prvo u sebi samom, a svojstvo je nerazumnog da uvek i vazda podiže žalbu na druge.

„Razočarenje u sebe, to je šibanje sebe. Dokle ćete šibati druge, i pretvarati se da vas boli? Dokle ćete zatiskivati uši da ne čujete one koji drugom stranom ulice idu, uporedo sa vama, i objavljuju razočarenje u vas? Oslušnite, koliko glasova govori o razočarenju u vas?“

„Moral dužnosti jeste moral sluge i roba. Moral ljubavi jeste moral čoveka. Reč dužnost uvreda je ljubavi. Ljubav nije dužna ništa, nudi sve. Neznanje dužnosti jedino je neznanje ljubavi. Ljubav je jedina reč pre greha, dužnost je jedina reč posle greha. Ljubav daruje, dužnost zadužuje.“

„Ko zna da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti, dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.“

***

O kad bi mogao videti unutrašnju krasotu stvari!

O kad bi mogao videti unutrašnju svetlost stvari – okean svetlosti, u kome su potopljene sve stvari!

Mrtvi i živi se podjednako kupaju u tom okeanu i razlike među njima nema. Trava što danas cveta kao i ona što je juče uvela podjednako su lepe i mirisne u toj svetlosti

O kad bi samo mogao videti to! Zaista, suze bi ti zamenile sve reči, a ljubav Božanska sve ostalo.

Moj izbor: Ivo Andrić

REČI

... Reči izgledaju tako "rečite" dok stoje osamljene, nevine, i neupotrebljene; ako jedna ili druga od njih i omane, zato ona treća govori za obe njih i kazuje još mnogo više od toga. One su povezane u magično kolo kroz koje struji ritam celine; ako je neka od njih i troma, nevešta ili umorna, one ostale je vuku, tako da se njeno zaostajanje ne primećuje, i kolo igra nepogrešno dalje.

Teži je slučaj kad rečima treba kazati nešto o rečima samim i njihovoj upotrebi u pričanju. Tada one odjednom zaneme, ohladne, i leže kao mrtvo kamenje, kao da nikad nisu govorile, igrale ni pevale. Kad je reč o rečima, reči ćute, dok o svima drugim ljudskim stvarima i pojavama umeju, nekad manje nekad više, ponešto da kažu. Čak i o ćutanju.

Pri pisanju - u srećnim trenucima, naravno! - reči se nižu same od sebe, vezuju se i odbijaju, pomeraju i premeštaju, ili potpuno brišu, dok se sve ne slože u pravu i jedino moguću sliku onog što čovek želi da kaže. Sve izgleda kao laka i automatska igra koju reči, po svojoj volji i svojoj prirodi, same po sebi i samo za sebe igraju. Međutim, nije tako, nije to nikakva jalova igra ćudi ni slučaja. U rečima, kao u drvetima i biljkama i svemu što je živo, kruži nevidljiv životni sok, i on je taj koji ih, kao neko unutarnje sunce, kreće i okreće, daje im boju i oblik, snagu i izraz. A čovek koji piše, on samo pažljivo prati i manje ili više vešto, manje ili više srećno iskorišćuje pojedinosti te neshvatljive i neuhvatljive igre.

Tako reči žive, u stvari, dvostrukim životom: i same za sebe, kao takve, i kao izražajni znakovi u sklopu čovekove misli koja traži svoj izraz.

Ima u jeziku izraza koji sami po sebi, tako izdvojeni i u letu uhvaćeni, plene i nose moj sluh i moj duh, i otvaraju preda mnom neke nove i nepristupne vidike i daljine o kojima ni onaj što te reči izgovara ne zna ništa, i ne sluti da bi mogli da postoje.

To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i, još češće, od žena iz naroda kad govore u jakom u uzbuđenju, povodom svojih briga ili šteta, potresa, radosti ili ogorčenja.

Hvatam te reči kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti, plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom, brzom oblaku, i posmatram nove i neviđene svetove oko sebe.

Ta igra traje nekad duže, nekad kraće, i draža mi je od stvarnih doživljaja, igara i uživanja...

***

"To je dobro. Tako. Zaklopiti oči, zaboraviti da ih imaš. Od njih dolazi zlo, jer one primećuju i mere promene. Ne znati ni ko si, ni šta si, ni koliko prostora zauzimaš, ni kako izgledaš, ni otkud dolaziš, ni kuda ideš. Ne kidati ludo život, ne deliti ga na mladost i starost. Predati se sav prostim, a velikim stvarima koje se ne menjaju, bar ne tako brzo, steni na kojoj si, Suncu, modrini neba nad sestrinskom, tamnijom modrinom mora. Zbrisati svaku misao i poređenje i ocenu, izgubiti se bez želje i mere. To je dobro. Dobro, ali ne traje dugo..."


***

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je tu, onda je prisutna tako kao da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana samoobmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, uzalud je čekam svako veče. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od osećanja na jedno prividjenje, a sada zivim od uspomena na ta svoja sećanja.

Maks Ernst - Prva jasna reč

Мој избор: Добрица Ћосић, Корени

Kако да човек, раб божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим народом пунила. Наша су гробља млада. Тек у овом последњем човечјем конопцу почињемо земљи да враћамо дуг и кости остављамо њивама чија смо зрна зобали. Ово мало земљице око Морава једва се напуни народом, па се брзо искрене и распе преко Саве. И опет ноћу са планина силазе људи и вода. У липовој кори доносе децу. Пси лају по њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци. У тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви људи зли. Ту, као што Ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве. Око ових наших лепих речица са скобаљима, да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити или зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ' на клепање сечива! Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно. 

Зашто сам ђинђуве купио? Десна рука одложи пушку, из џепа извади ниску ђинђува и поче да је ваља међу прстима. Не може да је баци у снег. У тмини без обала трну ватрени свици што скачу из очију, из главе луне све гласнијег цвокота. Женско се за другога рађа. Ђорђе брзо врати ниску ђинђува у џеп и грчевито стеже кундак пушке. Кеса с дукатима жуљи ребра, као да је белутак. Гурну руку у недра и помери је с леве на десну страну. Злато суво зашкрипа и Ту шкрипу крв разнесе по свим жилама. Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ. Он се још више смањи, толико да се могао увући у кесу.

Зашто, Вукашине, не тражиш да ти пошаљем нове чакшире и опанке? Морао си досад да их поцепаш. А ја нећу да си вагабунд тамо и да ме брукаш. Шта ће ти католици да мисле о нама Србима кад тебе виде са исцепаним коленима?“ Никад му није тражио опанке и чакшире. Сам о је стигла фотографија — Вукашин у реденготу, с краватом. Недељу дана је никоме није показао, а сâм је сатима гледао, пошто би намакао резу на врата, и увече према лампи, кад у кући сви заспе..Друга је клима тамо. Они мисле да је наше одело турско, а, знате већ, Турке нико на свету не вољи“, правдао га он. — „А за што ће да изучи тамо?“ — „Правничке науке“, одговарао је, а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се без поговора слушају. Он ће наследити моје име у странци, биће одмах познат, поштован, слушаће га, биће са именом, а не неки тазе радикалчић, ћифта, репа без корена. Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац. Кад Вукашин узме дизгине, посланиковање ће препустити Ђорђу, уз моју помоћ и с мојим лудима морају га изабрати. Симка ће ми изродити унуке, ја ћу их чувати, презиме им неће бити Катић, моји унуци презиваће се Аћимовић, читаћу новине и спокојно чекати смрт... А мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...

То је мој грех. Увек сам га издвајао, а сâмо дрво убије ветар. Како је Вукашин некада паметно говорио! Ко му не би веровао, ко се у њега не би уздао! Све, све сам уложио у њега. Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут. Зашто бар није одговорио на моје последње писмо? А зна да пише кад му паре требају.

Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све санке на свету исто шкрипе. Као у Гогољевим причама. Зима је, беда, коњи заударају на балегу и кисео зној. Слуге су добро тимариле, не, још како су заударали и Аћимови коњи... Па то су све и онај дорат, и зеленко на коме је јурио по ливадама, коњи... Умео је вешто да влада дизгинама. Неће о томе да мисли. О таквим сентименталним бесмислицама... кад је некада као ђак и великошколац... Некада. Он не долази кући као некада. Мајка је умрла. Ено га гробље. Ту је она. Није јој отишао на гроб. Никада више неће отићи на преровско гробље... Баба Ката. Велика бритва на дугој узици.Кокошке су јој из крила кљуцале жито. У оној њиви породила се она сељанка. На мотици поред ње расекло се сунце, и нека крвава гомилица... звала га да нешто пресече, а он је бежао и викао. Оџаци и дрвеће, и све што не види, а осећа, гомила се у нелагодну, жалосну језу...У капуту седе на кревет и уздахну. Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв. И он одједном, сав опијен нечим што се не одређује у свести, нечим што је ван ње, изгубљен и расут у трајању дужем од памћења, дуго остаде тако.

Љут је, приђе Вукашин, нађе оцу руку, просу му дуван, и додирну је уснама.

— Мрак је код тебе.

— Види се и у мраку.

— Види се.

После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев
зет! Ђорђе, гаси свећу да се не гледамо више!
Хајдучко позориште... Рат с Турцима пренет у рат за власт, у политику. А политика на трпезу и у постељу. Селачка патетика, деспотско самољубље, То је он. Преживео, живот га згазио, Вукашин може да заплаче.
Ђорђе посматра оца и брата. Неће да угаси свећу. Нагледајте се. Ја ti никад нисам ваљао. Ето, ето ти га твој Вукашин!
Аћим се наже над свећом, постаја тренутак па дуну. Све потону. И он.

Ништа народ нема од тих ваших странака и ваше селачке слободе. Уосталом, после одласка Турака народ није тражио слободу. Он је тражио само хлеб. А Ви, радикали, обманули сте га да је устав — хлеб... Народ, слобода, устав, све су то само изговори да се дође на власт. Зар је мало у Србији оних који су свршили неке школе, па су пропали у нашој, вашој политичкој хајдучији? — Идеје су за културне народе, а овде, у овој сељачији, оне су сувишне и фаталне. Овде су попови једини успешни, а можда и корисни идеолози. Овде је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа да не плаћаш порез, свеједно што те срески капетан батина и псује ти мајку. А што ви радикали галамите о демократији, то је само изговор за селачку анархију и јавашлук. Сит сам ја свега тога! Србији су потребни памет и знање, а не странке! Србији треба да гледа Европу, а не турски тур!

 

Кратки резови ветра доносе далеку и нејасну опомену.Оданде одакле полазе ветрови, долазе и казне људима.

Неко коти децу, а неко дукате. Онај небески не дâ да се деца мешају с дукатима. Кваре им се очи.

Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови.
— Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине

А човек умире једино кад мора и кад неће

Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките.

*umor zgusnut u podočnjacima 

Moj izbor: Dušan Vasiljev

Noći u meni kad planu
kao vatra u polju, o jeseni,
kada su duge seni:
sve što je lepo u meni
sliva se u pesmu,
u kojoj ritam krv moja bije.

Tada bih voleo zagrliti sve Tužne,
Ismejane, Ostavljene, Ružne,
i Sve koji srce nose na dlanu.
I na tvrdom odru snova
sa njima bih voleo plakati
i reći im da moje srce
ranjeno nad njima bdije.

Ali kada usahne moja suza
i vetar kad mi raznese slabe glase,
suzama moram da molim srce
da - svoje snove spase...

Albert Bloh - Noć II