MOJ IZBOR: Milorad Pavić/ Gvozdena zavesa

Гвоздена завеса је прва збирка прича Милорада Павића објављена 1973. год. 

ЧУВАР ВЕТРОВА  

На потпуно исти начин једна се иста ствар може сачувати и изгубити.

Прича се да је с тим речима године 1275. француска принцеза Hélène d'Anjou зазидала свој мираз и накит у манастир Градац на Ибру, задужбину своју и свог мужа, српског краља Уроша I. Када се године 1250. удала за једног владара источног света, ова сродница напуљског краља Карла I Анжујског и будућа мати два српска краља, поделила је са својим супругом постељу, зло и добро, али не и његово источно хришћанство. У њеном дворцу у Брњацима на реци Ибру биле су преписиване српске и грчке књиге за потребе цркава, њен пријатељ и биограф био је српски архиепископ Данило, градитељ и неговалац вртова, али је она била у преписци и с авињонским и римским папама, с Николом IV и Бенедиктом XI. У приморју своје краљевине Јелена је подизала фрањевачке цркве и самостане у Котору, Бару, Улцињу и Скадру, али је богато даривала и српске монахе по манастирима на Синају, а дубоко у Србији подигла је своју највећу задужбину, поменути манастир источног хришћанства Градац. На његовом зиду она је насликана како с мужем приноси Богородици заштитници путника (ΟδηγήτριαP3F4P) цркву Благовештења на поклон, а будући у добрим односима с француским калуђерима цистерцитима, који су преломљене лукове француске готике донели у јужну Италију, пренела је овај обичај градње и у Србију, у своју нову задужбину на Ибру. Тако је у Градцу, на основама једне старе византијске грађевине подигла другу под тим новим луковима, „испуњавајући своја недра сузама горким које су капале из њених очију“ како се сећао један српски песник XIII века, њен пратилац на том послу. Манастир је опасала великим зидовима и конацима, снабдела га селима и виноградима, и у њему похранила читаво богатство, које је инвентарисано. Обдарила га је „свештеним сасудима златним и сребрним, украшеним драгоценим камењем и другим лепотама, даровала му је иконе оковане велелепним златом и посуте одличним бисером и драгим камењем и пуне моштију светих, златоткане завесе и друге црквене потребе...“ Тако је записао краљевски биограф. Када је 8. фебруара 1314. године умрла задржавши и у монаштву старо име, Јелена Анжујска понела је у свој нови гроб у Градцу и тајну на ком месту је у манастиру зазидано њено благо.

***

Осетиш ли у себи пламен, трчи! јер не знаш када ће се он угасити и оставити те у мраку.

Свако право откровење садржи разрешења безброј малих тајни, које му служе и у њему држе свој кључ. 

***

БЛЕЈЗЕР БОЈЕ МОРА

Обично се каже да сваки човек има један сан који увек изнова сања кроз читав живот.

– Као што се Бог огрће у три светлости, тако је човек обучен у три зноја – причао је мој војник и показао да није нимало ћутљив. – Може се рећи и у три кабанице, или још понајбоље у једну једину доламу, састављену од основе, потке и поставе. Први зној, или основа доламе која је сваком додељена, то је на нас покројен део заједничке велике основе, или заједничког зноја; то је ђаволов зној, изливен у ратовима и оним догађајима нашег живота који нам свима кроје капут. То је нешто као у књизи њен садржај; изван тога оквира почиње нова књига,која с овом нема никакве везе. Други зној, или потка, то је онај део који је начињен према потребама и могућностима једне породице или једне лозе. Он се равна према оном првом зноју као свака потка према основи, свака доња хаљина према горњој; не може бити шира. У том зноју, у тој потки леже поука и претња нашег живота, везани за наше поштење, за породичне односе и наслеђа. То је као у књизи порука, прикривено значење, њена тајна окренута досећању. Трећи зној, или постава доламе, припада само нама, нашој интимној личности, јер долази до тела; то је кошуља старија од доламе, али се споља не види, то је само наш, то није заједнички зној. У трећем зноју је затворена наша будућност, и он је као у књизи пророчки глас, у њему је закључано предзнање о нашој судбини. Тако је и човек књига са три печата запечаћена, и тешко ономе ко не зна када се и рашта ознојио...

Сасвим случајно наишао сам на први слој, на онај горњи огртач, који је покројен свима нама. Прво сам га тражио близу, у вези са самим Ђаволовим знојем и пропашћу српске империје, коју он симболише. Сасвим нехотично открио сам да шавове ове горње заједничке кошуље ваља тражити много даље. Открио сам човека који се ознојио у Сибиру на –40°С. Његов зној, тај сигуран податак из раног XVIII века.. Човек је рођен око 1664. године у Херцеговини у једном крају где сељаци и данас свакога лета изору старога новца, где се прва коса сече и баца у ватру.Школе је учио у манастиру Житомислићу, а касније, када је турски Бећир-паша Ченгић крвљу угасио огњиште његове породице у Јасенику, младићсе отиснуо у свет, најпре на даље школе у Дубровник, а касније у Цсриград.Постао је најамни дипломата, путујући амбасадор туђих дворова на туђим дворовима. Припадник источног хришћанства, и познавалац прилика на Порти, он је баш тим својим врлинама привукао пажњу енглеске дипломатије и служио најпре као драгоман енглеског посланства у Цариграду, а затим се скрасио у руској служби(...) У то време, и све док му није пала у део последња и најважнија мисија његовог живота, он и његова супруга из породице Тревизан, која је дала једнога дужда и која се портретисала код Тинторета,живели су у породичној палати код моста Дел Равано, или у згради Прокурацио векио која се може видети на сликама Франческа Гвардија. Године 1725. међутим, догодила се једна ствар која је пореметила овако устаљен живот. Између руског и кинеског царства од памтивека је био у промету каравански пут којим су ишле бескрајне поворке камила не прекидајући колону столећима. Преко Велике Тартарије одлазили су за Кину товари тканина, крзна и накита, кастора, ермина, позлаћене коже и хартије. На граници Монголије караване су преузимале кинеске страже и даље их водиле о трошку кинеског цара до Пекинга, одакле су се каравани враћали зими, после три године, натоварени порцуланом, памуком, златом и дијамантима.Тај каравански промет 1725. године Кинези су одједном прекинули, а пут пресекли. Испоставило се још једном да граница између Кине и Русије није утврђена и да се не зна тачно место од којег почиње обавеза кинеских власти у односу на руске караване(...)Човек је тада на руском двору добио све потребне хартије:амбасадорски пасош, извештај о смрти Петра Великог, декрет о ступању на престо Катарине I, пуномоћ за преговарање између две империје.,

Ту, у Сибиру, доживео је и најтеже дане својег живота. Уснеговима на граници два царства он се на температури од –40°С презнојио страшним самртничким знојем када је схватио да царев стриц, који је послат да преговара, одједном почиње преговоре у своје име, а не у царево. Међутим, човек није изгубио присуство духа; послао је скоротечу у Пекинг и успео да жив дочека повратак гласника са кинеским официрима, који су царског рођака вратили под тражом у престоницу. 

Када је све најзад било готово, човек је у Сибиру подигао насеље Тројицкосавски са црквом „Светога Саве српског“, а на граници велики дрвени крст са натписом:

Крст Божји, знак границе између рускога и кинеског царства постављен 1727.год јуна 26.дана.

Та, тако обележена линија и данас је основ границе између СССРа и СР Кине.

Фламански сликар Антонис Ван Дајк представио је човека који је ту границу повукао у богатом венецијанском руху, зашлог у године, с бриљантским брошем на капи, тамних очију које казују да су саме себе сањале и досегле сопствено дно. На човеку је велики мрки огртач. Тај огртач, чије се кривудаве линије једва назиру на Ван Дајковој слици, то је она прва кабаница која нам је свима скројена и која стоји још увек на нашим заједничким плећима далеко негде у Сибиру. 

ЈЕДАНАЕСТИ ПРСТ

У право време, кад су уши далеко а очи близу.

Бор не стоји што нема буре, него што га супротни ветрови на месту држе. 

Наслагао сам мушког и женског дрвета на ватру, грејем године, Но мрак је, ја се уздам, само  одсуство светлости, ко што су бол и зло одсуство Добра.

  

Moj izbor: Justejm Gorder /Vita brevis

"Vita brevis je nastala nakon Gorderovog čitanja Ispovesti Aurelija Augustina u kojima se pominje žena koju je Augustin voleo, sa kojom je živeo i imao sina, a potom je ostavio zarad odluke da živi u celibatu. Zamišljajući sudbinu te žene, J. Gorder joj daje ime i piše njen odgovor na Ispovesti u kojem ona kritikuje i osuđuje Augustina, podsećajući ga na sve lepote ovozemaljskog života i čula, veličajući prvenstveno telesnu ljubav kao jednu od najlepših božijih tvorevina. I kao što je Gorder u Sofijinom svetu kroz detektivsku priču o anonimnim pismima zapravo predstavio istoriju filozofije, tako i u knjizi Vita brevis preko tople i tragične ljubavne priče iz IV veka pred čitaoce iznosi ozbiljnu filozofsku raspravu o čoveku i Bogu, o grehu, krivici, odricanju, spasu duše i filozofskom načelu Uzdržanosti."

Mi ne živimo večito, Aurelije. To ne znači da mi ne treba da zgrabimo dane koji nam se nude.

…Sledećeg trena opet počinješ da jadikuješ nad tim što si rođen zlim delom i što te je majka začela u grehu. 

Ili u ljubavi, časni biskupe, dete se začinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to događa pupljenjem.

Ja uopšte ne shvatam zašto ti je tako teško da plačeš. Deveta knjiga, Aurelije! Zar zaista smatraš da je suviše telesno pokazati tugu? Ti nisi dozvolio ni svom sopstvenom sinu da pusti suze da mu liju kada se opraštao od svoje bake! Ja smatram da je mnogo „telesnije” zadržavati plač, jer kada se ne isplačemo, tuga rado ostaje u nama kao težak teret

Nije Bog onaj koga se ja bojim. Ja osjećam da već živim s njim, i zar me nije on stvorio? Ne zadržava me ni Nazarećanin, on možda stvarno jeste bio Božiji čovek. Zar on uostalom nije bio pravedan prema ženama? Ja se bojim vas teologa. Neka vam Nazarećaninov Bog oprosti za svu onu nežnost i svu onu ljubav koje ste se odrekli.

Zar umetnost ne bi trebalo da bude bogosluženje? I zar ne bi trebalo da i bogosluženje bude umetnost?

Mi imamo pravo da se nadamo u život nakon ovoga. Ali nemamo pravo da jedno s drugim i samima sobom postupamo loše skoro kao da je to instrument za postizanje jednog postojanja o kome ne znamo ništa.

Zašto mi još uvek oklevamo da napustimo svu zemaljsku nadu i u potpunosti se posvetimo tome da tragamo za Bogom i istinitom životnom srećom? Ali čekaj! I u ovome svetu ima radosti, i one imaju svoj sopstveni čar koji je priličan. Ne treba da budemo suviše hitri zaustavljajući našu težnju ka njima.

Možda je upravo naše duboko prijateljstvo ono čega se ti najviše stidiš. Mnogo je muškaraca koji se više stide toga da gaje prijateljstvo s jednom ženom nego da gaje čulnu ljubav s njom. I onda im je zauzvrat čulna ljubav kriva što ne mogu gajiti iskreno prijateljstvo s jednom ženom. Ti ne kriješ koliko duboko i nutreno sada prezireš Veneru. Nju, Aurelije, koja je sama bila nakitom ukrašeni most između naše dve usamljene i uplašene duše. 

Kako ono što je malo može upravljati onim što je veliko? Kako delo može odrediti majstora? Da, kako delo može odlučiti da će prestati da deluje kao delo? Mi smo, Aurelije, stvoreni da budemo ljudi. Mi ne treba da pokušavamo da živimo kao nešto drugo do ono što jesmo. Zar to ne bi bilo izrugivati se Bogu? Mi smo ljudi, Aurelije. Prvo moramo živeti, a onda da, onda možemo filozofirati.
Možda postoji neki Bog koji nas zna. Onda je on sigurno sačuvao sve ono što smo dali jedno drugome. A ako ga nema - moja stara dušo bliznakinjo - onda u celom svemiru nema onih koji se bolje međusobno poznaju nego ti i ja. Onde gde ti beše, bejah i ja, a gde ja bejah, i ti željaše da budeš.

Koliko glava, Aurelije, toliko shvatanja

Sećaš li se kada smo zajedno prešli preko reke Arno? Iznenada si stao i poželeo da mi pomirišeš kosu. Zašto si to hteo, Aurelije? Je li to bila “požuda tela” koja se opet javila? Ne verujem, ne, ja verujem da si ti nekada znao šta je prava ljubav, ali se bojim da si to zaboravio.

Ja se pak lično držim jednostavnih Horacijevih reči i to činim s najmirnijom savešću na svetu: “Slatko je ludovati u dobroj prilici.”

Irvin David Yalom: Kad je Niče plakao

Pravo blago psihoanalize.

Moj teret je ogroman. Radim za njegovu slobodu. I za svoju. Ja svoj jad razumem i prihvatam. Ipak, znam kako je biti opsednut onom koju voliš i mrziš!

Koliko sam od života propustio, samo zbog toga što nisam uspijevao da gledam? Ili sam gledao, a nisam video?”

Nismo li mi jedine životinje koje crvene?

Sa kojih smo se to zvezda spustili da bismo se ovde sreli?

***

Imam crne periode. Ko je bez njih?! Ali oni nemaju mene. Oni ne dolaze od moje bolesti već od mog bića. Može se reći da imam hrabrosti da ih imam.

Nije istina ta koja je sveta - već traganje za sopstvenom istinom! Može li biti svetijeg čina od samoispitivanja? Neki kažu da je moje filozofsko delo izgrađeno na pesku, da se moji pogledi neprestano menjaju. No, jedna od mojih granitnih rečenica glasi: ’Postani ono što jesi.’ A kako da neko otkrije ko je i šta je bez istine?

„A moj jutrošnji pacijent? Koji raspon izbora on ima? Možda verovanje u Boga jeste njegov izbor!” „To nije izbor za čoveka. To nije ljudski izbor već je hvatanje za iluziju van nas samih. Takav izbor, izbor nečeg drugog, nečeg natprirodnog uvek oduzima snagu. Uvek čoveka čini manjim nego što on jeste. Ja volim ono što nas čini višim nego što jesmo!”

Nada je od svih zala najgore zato što prolongira mučenje.

***

Kakva je korist knjige koja nas ne uznosi iznad svih knjiga.

Šta je pečat postignute slobode? - Ne stideti se pred samim sobom.

***

U mozgu  mora  da postoji skladište kompleksnih misli, s one strane svesti, spremnih da se u svakom trenutku postroje i umarširaju na pozornicu svesnog mišljenja. I nisu samo misli u tom skladištu nesvesnog, već isto tako i osećanja.

Koja beše Ničeova „granitna rečenica”? 
Postani ono što jesi! 
Ali ko sam ja?

Misli su senke naših osećanja - uvek mračnije, praznije i prostije. Danas niko ne umire od fatalnih istina - previše je protivotrova. 

Kao što su kosti, meso, utroba i krvni sudovi obmotani kožom koja pogled na čoveka čini podnošljivim, tako su nemir i strast obavijeni taštinom; to je koža duše.

Lagati sebe? Kako sebe lagati? Ko je lažljivac? A ko slagani?

Postojalo je vreme u našim životima kada smo bili toliko bliski da je izgledalo kao da ništa ne može zasmetati našem prijateljstvu i bratskom odnosu, i samo nas je mali most razdvajao. Baš kad si hteo da kročiš na njega, pitao sam te: „Hoćeš li da pređeš do mene?” - Istog trenutka ti to više nisi želeo; i kad sam te ponovo pitao, ćutao si. Od tada su se između nas isprečile planine i nabujale reke i sve što nas razdvaja i otuđuje, pa čak i da smo željeli da se sretnemo, to ne bismo mogli. Ali sad kad razmišljaš o tom malom mostu reči te izdaju i ti jecaš i čudiš se.

***

Otkrivati sebe drugome je uvod u izdaju, a od izdaje se razboli, zar ne?

Slušam. Ponekad bolje vidim zatvorenih očiju.  

Moje pisanje uspešno je ne zato što sam inteligentan ili obrazovan; ne, to je zbog toga što imam smelosti, volje, da se odvojim od utehe stada i da se suočim sa snažnim i zlim težnjama. Ispitivanje i nauka počinju sa neverovanjem. A neverovanje je suštinski stresno! Samo su snažni u stanju da ga podnesu. Znate li šta je pravo pitanje za jednog mislioca? Pravo pitanje je: koliku količinu istine mogu da podnesem? 

***

Često se pitam zašto strahovi vladaju noću. Mrak ne rađa strahove; oni su zapravo kao zvezde - uvek prisutni, ali zaklonjeni blistavim sjajem dnevnog svetla.

Hoćete da letite, ali letenje ne možete započeti letenjem. Prvo Vas moram naučiti da hodate, a prvi korak u učenju hodanja jeste da shvatite da onog ko ne sluša samog sebe vode drugi. Lakše je, daleko lakše,slušati druge nego vladati sobom.

Postoji jedna bazična podela ljudskih puteva: oni koji žele duševni mir i sreću moraju da veruju i da prihvate veru, dok oni koji žele da slede istinu moraju da se odreknu tog mira i svoje živote posvete istraživanju.  

Drvo zahteva olujno vreme ako hoće da dostigne ponosnu visinu.  

Uzmimo neko udaljeno mesto, možda vrh planine, i posmatrajmo ga zajedno. Tamo,daleko, još dalje, vidimo čoveka, čoveka inteligentnog i senzitivnog duha. Posmatrajmo ga. Možda se on jednom duboko zagledao u užas sopstvene egzistencije. Možda je previše vidio!Možda je susreo nagrizajuće ralje vremena, ili sopstvenu ništavnost - to da je puka čestica - ili prolaznost i slučajnost. Njegov strah je bio sirov i užasan do dana kada je otkrio da žudnja ublažava strah. Otuda je primio žudnju u svoj duh, a žudnja, brutalni takmac, uskoro je izgurala sve ostale misli. A žudnja ne misli; ona čezne, ona se usredsređuje. 

Za filozofa je ponekad gore da ga razumeju nego da ga pogrešno razumeju.  

Oni koji vole istinu ne plaše uzburkane ili prljave vode. Ono čega se mi plašimo je plitka voda!  

Strast prema Berti nije prirodna - ona je natprirodna, znam - treba mi čarolija - i strast - ne može se živeti bez čarolije. Život bez strasti - ko može da živi takav život? Možete li Vi? Može li iko?”

Ne volim opasnost! Ako je nešto privlačno, to nije opasnost - mislim da je privlačno bekstvo, ne od opasnosti već od sigurnosti. Moguće da sam živio suviše bezbedno. Živeti bezbedno jeste opasno. Opasno i smrtonosno. Moćna misao.

Najpoželjnija žena najviše zastrašuje. Naravno, ne zbog onoga što ona jeste, već zbog onoga što mi od nje pravimo. Baš tužno!
Tužno za ženu koju nikad ne upoznamo, a isto tako tužno i za muškarca.

Uvek sam verovao, da smo više zaljubljeni u želju nego u ono što želimo. 

Čudna ljubav: oboje se grejemo na suncu čarolije onog drugog.

Postoji li možda tako nešto kao što je aktivno zaboravljanje - zaboravljanje nečega ne zato što je nevažno, već zato što je isuviše važno?

Ona je bekstvo, opasno bekstvo, bekstvo od opasnosti bezbednog života. A isto tako i strast i misterija i čarolija. Ona je veliki oslobodilac koji nosi izbavljenje od smrtne kazne. Ona ima nadljudske moći; ona je kolevka života, velika majka ispovednica: oprašta sve što je divlje i bestijalno u njemu. Omogućuje mu sigurnu pobedu nad svim takmacima, sa trajnom ljubavlju, večnim prijateljstvom i beskonačnim postojanjem u njenim snovima. Ona je štit od zuba vremena, nudi spas od ponora iznutra, sigurnost od ponoru ispod.

Mi sumnjičavci moramo biti oprezni. I jaki. Religiozni poriv je opak. Da li je moj poziv da budem sveštenik skeptika? Treba li da se potrošim otkrivajući i uništavajući religiozne želje, ma kako da su skrivene? Neprijatelj je užasan; plamen verovanja neprekidno se hrani strahom od smrti, zaborava i besmisla.

Život - bljesak između dve identične praznine, tame pre rođenja i one posle smrti. Život - bljesak između dve praznine. Nije li čudno koliko smo preokupirani drugom prazninom, a nikad ne razmišljamo o prvoj?”

Sanjam o ljubavi koja je više od žudnje dve osobe da jedna drugu poseduju. Jednom, ne tako davno, pomislio sam da sam je našao. Ali pogrešio sam.
Maštam o ljubavi u kojoj dvoje ljudi gaji zajedničku strast traganja za nekom višom istinom. Možda ne treba to da zovem ljubavlju. Možda je pravo ime za to prijateljstvo.”

Rosa najviše pada onda kada je noć najmirnija.

Ne stvaraj decu dok nisi spreman da budeš stvaralac i da izrodiš stvaraoce. Pogrešno je stvarati decu iz potrebe, koristiti ih da olakšaš samoću, da reprodukujući svoju kopiju obezbediš svrhu u životu. I isto tako je pogrešno da, sejući seme u budućnost, težiš besmrtnosti - kao da sperma može da sadrži tvoju svest!

Dužnost, ispravnost, vernost, nesebičnost, ljubaznost - ovo su narkotici za uljuljkivanje u san. San tako dubok da se iz njega budimo, ako do toga ikada dođe, tek na samom kraju života. A i tada samo da bismo shvatili da nikad nismo stvarno živeli.

Ključ dobrog življenja je prvo želeti ono što je nužno, a onda voleti ono što se želelo. 

Amor fati - voli svoju sudbinu.

Исидора Секулић

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

***

Мистерији путовања и стаза је велики; највећи. Све животно кретање дешава се по хоризонталним путевима пред нама; све духовно кретање по вертикалним путевима над нама. Великим делом, човеку није дато да бира пут, него само да суђени пут прими и заволи. А и кад привидно бира пут, отискује се стварно у незнано и тајанствено. Куда води изабрани пут? У резултат? Платон је записао: „…а што називамо резултатима само су почеци.“ То јест, символи за нове путоказе и путеве. Нема познатог пута, истог пута. Она чувена „стазица између села и гробља“, којом сви морају, није ли она ни једна, ни иста. За неке је дуга предуга, за неке кратка, немилосрдно кратка. За неке значи напредак и раст, за неке сушу и вењење. На путићу од села до гробља исписане су све људске судбине, од којих две нису исте. Зато што путеви крију највећа тајне, зато тако ужасно ћуте. С обе стране пута њиве пуцкетају, воћњаци ћућоре, шуме, хује и пошкришљују, али пут је заковано нем, запечаћено нем.

МИСТЕРИЈ ПУТА И СТАЗЕ

***

Праштање је висок степен врлине. То није помирење завађених, то је самопрегорење униженог и увређеног. Праштање је велики морални задатак сав на једној страни. Прашта онај који прашта без спољне церемоније мирења, без сатисфакције; прашта безусловно, не чекајући реакцију увредиоца. Ретко бива тако.

Скоро све, можда све у човеку може из воље родити се, и произићи, само љубав не. Ко љубав има, има облик живота, има позив и циљ. Ко љубави нема, као уклет је, ма шта друго имао. То проклетство, осећање тог проклетства, реалност је. Реалност је појединих личних живота и реалност је читавих историјских епоха, кад се у свеопштем животу осећа суха болест.

Пусти добро дело низ воду, а ти пођи уз воду, добро дело ће те стићи. Пословица