Је ли подељеност у многим важним или мање важним питањима нешто што је специфичност српског народа у односу на оне који га окружују?
Сетимо се бомбардовања 1999. године. Непријатељ нас мири, сабира, отрежњује, уједињује наравно, и то није правило, али смо по себе саме најопаснији кад немамо никога да нас збуњује. Могло би се рећи да нас, с времена на време, непријатељ не деконцентрише у тим нашим међусобним ратовима, обрачунима, питање је да ли бисмо преживели, колико би нас до данас претекло.
- Кад имате неки лични, сасвим приватни проблем. који одлажете да решите, да га «рашчистите" сами са собом, он се (годинама) компликује, и једног дана се појави као „малигна дијагноза", мада је све почело безазлено, са болом у пределу леђа, који је, вероватно, последица „оног пада с бицикла, кад сам био мали". Најискреније бих волео да све ово нисам „морао" да напишем, али, исто тако, ако сам све то видео, доживео, и у неким годинама схватнио да ће нам поделе, свађе и сукоби уништити и ово мало преостале земље, и живота, нисам имао „право" да то не „приметим" јавно, и да све по „препоруци" Стерије, не дам на знање грађанству, као тему за размишљање људима из разних, стручних области, не би ли се та трагична прича, звана деобе, излечила, или, бар, свела на „пристојну" меру, све зарад „мира у кући", као предуслов за нормалан живот једне државе и људи који је насељавају, у овом случају, још увек, већином Срба.
Злоупотреба „Небеских предака" је свакодневна, непримерена, бучна и, до стида, неукусна. Убијени владари, прогнани монаси и народни добротвори, у болести заборављени хероји, понижене војсковође, избегли научници, од глади и беде пострадали писци, песници, сликари..., посматрају нас данас, са фресака, музејских слика, назива улица, са бронзаних коња, корица уџбеника, са гоблена, мајица, истетовираних леђа, са шарених тањира, налепница флаша киселе воде и љуте ракије, „позлаћених" чаша, пепељара, лицидерских срца..... чудећи се, эгрануто, неозбиљним, неодговорним и, најблаже речено, чудним потомцима. Из њихових збуњених, постиђених погледа, видљиво је само једно једино питање. Шта нас, ово, снађе на правди Бога?
ХИЉАДУ ГОДИНА СТОЈИМО на Раскрсници двају путева, један води на Исток, други на Запад. Векови пролазе а ми смо и дан данас неодлучни којим путем да пођемо? Час нам се чини да нам ваља кренути пут Истока, тамо где нам је прапостојбина, сећање, душа и сва „прошлост". па пођемо у сеобу мимонилазећи се са људима који оданде беже, причајући страхоте о глади, беди и логорима, те се са пола пута вратимо, безвољни, уморни и разочарани, да би се након неколико година предаха запутили пут Запада, где нас, само, разум води „путовање из главе, без душе", где математика каже да нам је то географска - прагматична „будућност"; и газимо царску калдрму на том друму, свађајући се, ударајући се и, кришом, на потаје, убијајући се због погрешне, „издајничке одлуке", да би се, поново, вратили до Раскрснице, где се по стоти пут сабирамо, миримо, пребројавамо, видамо ране, крпимо "аљине" и поправљамо обућу за ново путовање, с пролећа. чим сунце гране.
С времена на време прође неки народ покрај нас. гледајући нас прашњаве, уморне и бесне. И ако се неко, случајно, усуди да нас упита шта ту радимо, шта чекамо, зашто се не померамо, добије мотку по леђима, камен у главу или успомену од оружја, које већина има "злу не требало", све уз псовке које никад нико није чуо од по неколико табака, изговорене у једној реченици, из фалсета. Шта се кога (бре!) тиче шта ми радимо, запгго стојимо и чекамо? Нека свако гледа своја посла! Мало је нама наших брига! Питамо ли ми њих зашто скитају?!
...
2+2 = 4, или 2 + 2 = Ајде, бре да се договоримо.
У свакодневном опстајању, породичним и пријатељским односима, или кад је реч о „изузетно битним политичким одлукама", од којих зависи „живот наш насушни", чињеница да су 2 + 2 = 4, САМО 4 (?), најмање је прихватљива, недостојна озбиљних разговора, понижавајуће проста, очигледна и тачна до презира, увредљива за елементарно достојанство и могућност, бар покушај, да се „изнађе" неко креативније, квалитетније решење, збир који би дозвољавао супротстављеним странама да је говор и помирење прихватањем компромиса. Ако смо људи, ако стварно желимо „добро једни другима", хајде да будемо толерантнији" у односу на догматски, искључиви, бескомпромисни збир, који унапред одређујe peзултат било каквих преговора, и споразума. Уместо већ окоштале формуле" 2 + 2 једнако је 4, и САМО 4, пођимо од претпоставке да ћемо током разговора ИЗНАЋИ неко прихватљивије решење.
2 + 2 = Ајде, бре. да се договоримо, ко људи!
Ако смо људи!
Ако смо само „бројеви", нема шта да причамо; "резултат" је познат унапред, а сваки разговор осуђен на пропаст..
О чему да расправљамо, око чега да се договарамо. кад знамо шта нас на крају чека. Где је у том нашем толератном размењивању предлога, жеља и мишљења, полет добре воље, полет људског начела да „договор кућу гради": где је ту честита намера да се погледамо у очи, седнемо и договоримо се ко људи. Зар је баш толико тешко, и страшно, ако пођемо од предлога: 2+2 би МОГЛО бити 4.
Значи, не поричемо да је 4, ако ћемо се круто, "шаблонски", држати математике, ако ћемо се поистоветити са логиком „апотекарске ваге; међутим, по стоти пут понављамо ако смо људи, што би био ред да јесмо, зар је проблем само у те три речи: МОГЛО БИ БИТИ.
Дешава се да се у овој расправи немогућој мисији. појави и неко (крајње) рационалан, са жељом да скрати „агонију", па из најбоље намере „врати математику" на почетак, опрезним, бираним речима:
- Лепо је То што ви желите, и људски, наравно, разумем ја ваше жеље, али ће резултат свих преговора и договора на крају, ипак, бити... Мало је оних који су успели да изговоре - четири.
P.S.
Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље.
Кад би, рецимо, ова подела била "толерантнија" без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо „трошили" на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо и, до бола, нервирамо.
