Dugi nizovi tempera. Svetlo propušteno kroz limunovu srž. Vazduh pun ciglene prašine,prašine slatkastog mirisa i smrad vrelog pločnika pogašenog vodom. Laki, vlažni oblaci, vezani za zemlju, a ipak malo kad donose kišu. Na toj osnovi isceđena boja crvene prašine, zelene prašine, slezove boje poput krede i razređene bledogrimizne boje. Leti morska vlaga ovlaš pocakljuje vazduh. Sve je obavijeno lepljivim plaštom.
U velikoj tišini ovih zimskih večeri postoji samo jedan sat, a to je more. Njegovo je nejasno talasanje u mojoj svesti fuga uz koju pišem ove zapise. Prazne kadence morske vode koja liže svoje rane, duri se uz rukavce delte, vri na napuštenim talasima pustim, zauvek pustim pod krilima galebova: belih šara na sivilu što ga izjedaju oblaci. Ako se ikad ovde pojave jedra, stradaju pre nego što kopno baci na njih senu. Brodske olupine naplavljene na podnožju ostrva, poslednje ljuske izgrižene nevremenom što su preostale u modrom sirištu mora... nema ih više!
A ja, niti sam srećan niti nesrećan; živim tako, lebdeći, poput vlasi ili pera, u
maglovitom spletu svojih uspomena.
Šest sati. Vuku se bele spodobe s železničkih perona. Dućani se pune i prazne kao pluća, u Rue des Soeurs. Bledi, izduženi zraci popodnevnog sunca titraju na dugim oblinama Esplanade, a zaslepljeni golubovi, poput komadića razbacanog papira, uzleću na minarete da okupaju krila na poslednjim tračcima svetla što se gasi.Na tezgama menjačnica zvekeće srebro. Gvozdena rešetkasta ograda ispred banke još je prevruća da bi je čovek taknuo. Kočije kloparaju odvozeći činovnike u crvenim fesovima do kafana na morskoj obali. Ovo je sat koji je najteže podneti, kad je sa svog balkona iznenada ugledam kako polako hoda prema gradu u belim sandalama, još uvek pospana. Grad izlazi iz svog oklopa kao stara kornjača i gleda oko sebe. Načas odbacuje poderane prnje svoje puti dok iz neke skrovite uličice pokraj klaonice, usred mukanja i blejanja stoke, dopiru unjkavi odlomci neke pesme iz Damaska: prodorni četvrttonovi, kao da neko melje sinuse u prah.
Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svstan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičaajene čulnosti koja mući ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogaao da ublaži bol istraživanja sopstvenoj duši.
Shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka guščim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju – samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu (koliko ih malo ima, kako ih je retko sretao čovek!)
Grad postaje čitav svet kad čovek voli jednog od njegovih stanovnika.
Hvala Bogu što nisam genije, jer genij nema nikoga kome bi mogao da se poveri.
Citati iz ostalih delova Aleksandrijskog kvarteta
„Bezbrojna su čovekova Ja; u njemu su andjeli i djavoli, raj i pakao, čitavo životinjsko, biljno i mineralno carstvo; i baš kao što mali pojedinačni čovek može da se razboli, tako i veliki univerzalni čovek ima svoje boljke koje se očituju kao nevolje što pogađaju celo čovečanstvo.“
„Aleksandrija, princeza i kurva. Kraljevski grad i anus mundi. Neće se promeniti sve dok rase i dalje vriju ovde kao šira u kaci, sve dok ulicama i trgovima naviru i šikljaju u u svom vrenju te razne strasti i pakosti, besovi i iznenadne mirnoće.“
“Kada ste zaljubljeni, znate da je ljubav prosjak, besramna kao prosjak, a odgovori u vidu čisto ljudskog sažaljenja, tamo gde nema ljubavi, mogu da uteše čoveka parodijom zamišljene sreće.”
