I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žaloscu milujem brda nevidjena.
…
Lutam, još,vitak, sa šapatom starasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.
…
I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.
…
I, mesto srebrnih pruga, zabrezja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.
…
I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.
…
A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.
…
I, tako, bez pića,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.
…
Lutam, još, vitak, sa šapatom strašnim
i otresam članke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.
