СЕНКА
Иде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.
Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати –
Тај предисконски страх човека.
Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје –
Та горка игра сунца са мном?
Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца…
Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.
---
MEЂA
Када се јаве на црти,
На крају туге и пира,
Високе планине смрти,
И хладна језера мира -
Ко чека на међи? О, та
Највећа тајна што траје:
Граница двеју лепота
И двеју сујета! Шта је?
То немо раскршће вера,
Мост бачен између срећа,
Та међа двеју химера -
Нег живот и смрт је већа!
Знам чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета...
А страшна међа шта значи,
Што дели покрет од мира?
Шумна је река, кад смрачи,
Од својих обала шира.
