Поглед би ми
У прашину закопали
Ружу осмеха
Са усана ишчупали
Чувам прво
Пролеће у грудима
Чувам прву
Сузу радосницу
Са слободом
Би ме развенчали
Душу би ми
Душу преорали
Браним
Ово неба у очима
Браним
Ово земље на длану
Младе би ми воћке
Радости посекли
Славује песама
У дрвени плуг упрегли
Не дам
Ово сунца у очима
Не дам
Ово хлеба на длану.
O da, trebalo je mnogo vode da protekne da bi neki drugi Čovek mogao, osim njegove svetosti Patrijarha Pavla, da privuče moju pozornost. Tragajući za "istinom" vraćam se temama koje možda nude odgovore. Postoji li gram sumnje? Preporuka.
Nema svetosti, osim na krstu, a krst mora da žulja i boli..
Teško mi je zbog njega. Ne mogu se pomiriti sa smrću. Čini mi se kao da je smrt samo stvar perspektive. Vidiš, ne znam je li to samo psihološka varka, ali odnos sa ljudima koji su umrli ne prestaje nakon njihove smrti. Ne govorim samo o sjećanju; ostane neka čudna dvosmjernost, nečujna i nikako nijema...
Sjetio sam se oca...
Uplašio sam se zanijemjelosti koja me je obuzela, tog nemanja riječi, plašio sam se da će se pretvoriti u zatupjelost i obamrlost. Uplašio sam se da više nikada neću biti u stanju da za nekim zaplačem.
#za_tebe_ćale
Dobro je što kada se dovedem do suza i duboke tuge mogu ustati, umiti se i sasvim očišćen od tuđih uvreda i neljubavi te preplavljen prijatnim trijumfom - krenuti ponovo u život...
Monašenje je, kako monasi kažu, dobrovoljna smrt. Ono toliko mijenja način života, koji monah "predaje" u ruke svog duhovnog oca, da to odricanje od sopstvene volje jeste uistinu najteže i stvarno slično umiranju.
Kada bi se od mene zatražilo da to u jednoj rečenici izrazim, rekao bih da je svetac čovjek čiju su ljubav drugi ljudi prepoznali kao neodoljivu silu koja ih potpuno razoružava, kojoj nikako ne mogu da se protive i na koju jedino ljubavlju mogu i moraju uzvratiti.
Lazar je, imam utisak, oličenje smirenja, ili kako se kaže u Jevanđelju: posjeduje ono siromaštvo duha koje se preporučuje. To siromaštvo ne znači nekakav hendikep ili nedostatak, nego odricanje i stalno stremljenje da duhu ne pripušataš ništa suvišno, ništa što mu ne treba, ništa što bi ga otežalo i oborilo. Ti rijetki ljudi koji uspiju postići siromaštvo duha uspijevaju da njihov duh lebdi, da je slobodan i da ga ništa ne lomi i ne obara.
- No, vidiš, čak i da postoji ta jedna i jedina Crkva i da je to, kako se nadamo i vjerujemo ti i ja, upravo ova naša, stvari nisu nimalo lakše. Naprotiv. Sve je samo još teže. To ti je kao da treba da preplivaš more. Je li lakše da ga preplivaš kada tačno znaš šta vreba ispod površine ili kada ne znaš da li tamo u dubini bilo čega uopšte ima?
Vrijeme je stihija - otpoče staloženo – i neophodno je da mu stalno postavljamo međe i mjere. Kao i svemu čime ono vlada - nastavio je - a ono vlada svime osim Bogom.
Samo čovjek koji prihvati sebe uistinu postaje slobodan od sebe. A biti slobodan od sebe, to znači prije bilo čega drugog pobijediti sujetu, sopstvenu sujetu.
Kada se čovjek izbori sa svojim egoizmom, onda više ni od koga ne zazire, niti ima potrebu da druge gleda s nepovjerenjem. Nema više potrebu ni da se predstavlja onakvim kakav nije, da glanca i uljepšava sliku o sebi pred drugima brinući samo o tome kakav će mu ko zahtjev postaviti i hoće li on uspjeti, ispunjavajući taj zahtjev, da se dokaže. Jer takvi odnosi obremenjeni su očekivanjima, truju nas najprije nepovjerenjem a onda i mržnjom...
Nije udobnost samo to da ti bude spolja udobno, da imaš dovoljno novca za svoje potrebe da živiš onako kako hoćeš. Udobnost je izvjesnost. Nemoj se predavati izvjesnosti. U svemu što činiš, uvijek malo odstupi od onoga što ti je bila namjera. Nadi snage da tako učiniš, da ostaviš prostora za neočekivano. Nemoj pokušavati da kontrolišeš život, nego sebe...
Očaranje i razočaranje su dvije strane iste medalje. Nemoj da ti nada bude očaranje, pa ti ni tuga neće biti razočaranje.
Obazrivost, obazrivost... hrabrost i i obazrivost, ponavljao sam u sebi. Drži um svoj u Adu i ne očajavaj!
Smirenje - početak i kraj svake vrline i spasenja.
"Svu svoju muku Živojin je sabrao u jedno uh. Petru se činilo da sva patnja čovečanstva može stati u jedan slog.."
Vreme Prvog svetskog rata i prve godine slobode. Ostadoh zatečena piščevim raskošnim rečnikom. Topla preporuka.
Tih dana i noći u Beogradu je ili golomrazilo ili je sipalo neštedimice. Noć kad je Ljubinka krenula na železničku stanicu da ukrade vreću uglja bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke. Tamna da tamnija ne može biti. Ni ledenija.
Teško da će devetogodišnjak ikada više u svom životu biti uspravniji, koliko god mu Gospod ostavio dana ispred njega, nego u trenutku dok stoji pored zaleđenog stakla na velikom prozoru, i teško da će se ikad u životu više stideti nego od jutros. Zbog bake koja kleči pred učiteljicom, zbog zembilja sa hranom na astalu, zbog šestogodišnjeg brata Svetozara i godinu dana mlađe sestrice Dunje, koji zamotani u jedno ćebe cvokoću na fotelji preko puta Nemice.
.. Bogdan je izašao iz sobe. Anđeli tišine leteli su iznad njihovih glava.
Mora da su užasni ti trenuci u životu, kada morate da molite nekog ko vam je do juče lizao so sa dlana, kada ni buka ni bes, ni pretnja ni preklinjanje ne pomažu, kada je sav vaš svet u rukama gorih od vas, sudbina u rukama onih koje ste do juče, savijene u struku, tako prezirali.
...
Sećala se priče svoje matere: ako sretneš brigu na šoru, prođi pored, ne uzimaj je, ne prti... Isto je i sa strahom. Ne prizivaj. Nevolja oseća da se bojiš. Zato i napada uplašene.
Uzalud je u jednu usplahirenu rečenicu smeštao toliku nadu. Iz njenog ćutanja Mijat je shvatio ono što je znao od prvog trenutka..
...Nema mane koju dobar šnajder ne može da sakrije, govorio je još stari Živojin, na podrugivanje čaršije o tome da je rasa Rajića po svemu prepoznatljiva i predodređena za pešadince. Da, ali za najbolje pešadince, dodavao bi. Sve to skup krojač sakrije, sve osim gluposti.
Srećom je novembarska kiša snažila, ali ipak nedovoljno da sakrije krupnu mušku suzu, veću od jabuke petrovače, kako se u slapu sliva niz sveže obrijane obraze. Šta može sitna novembarska kap spram onakvih suza. Možda samo da ih ohladi i da pogasi sveće i kandila na grobovima. Tako se plače za ženom koja se voli ljubavlju od koje se umire, za nekim bez koga je svaki udah muka, za mučenicom čije je stradanje prestalo smrću..
PRVI SNIJEG
Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa.
Malo nježnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.
Sonja , izađi da skitamo,
noćas je nestvarno lijep grad.
