Knjiga je zanimljiva iz ugla istorije i edukacije o Hilandaru i Svetoj gori. Mogla je da bude dobar triler. Opšti utisak - lagana knjiga za popodne.
Pečat je simbol zakonite pripadnosti, tajne i moći.
(Larousse)
Nije sve u knjigama i relikvijama.
Postoji i nešto što je samoniklo.
"Hilandar je kruna, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza s nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja." Nikolaj Velimirović
U toku masonske inicijacije šegrt mora da prođe kroz troja vrata. Ta vrata predstavljaju simbol vrlina: sposobnost razlikovanja, odsustvo želje i samokontrolu. A te tri osobine mora da ima i monah. – Te tri osobine iskušenik stiče, pa tek onda postaje monah. Proces je obrnut.
Ako ti ništa ne tražiš, to što ne tražiš naći će tebe.
Jedna od verzija kako je Hilandar dobio ime vezana je upravo za maglu. Hiljadu pljačkaša dođoše s mora, a zatim krenuše ka manastiru. Na pola puta presrete ih gusta magla, pa se poubijaše međusobno ne videći u magli ko je ko. Spajanjem reči hilia – hiljada i andartis – pobunjenik, došlo se do jedne reči, imena manastira.
Druga legenda kaže osnivač prvobitnog manastira bio je Georgije Helandarios, pa je manastir dobio ime Helandar: u srpskom izgovoru taj naziv se pretočio u Hilendar, a danas se najčešće upotrebljava naziv – Hilandar. U deseteračkim narodnim pesmama koriste se nazivi Filendar, Vilendar, Vilendara i Vilindar. Pesnik Ljubomir Simović za te promene imena kaže: „U imenu Vilindar – vilin dar, napravljen je jedan fantastičan most: u Bogorodicu, koja je zaštitnica cele Svete Gore, prenet je jedan stariji, prethrišćanski, vilinski sadržaj, iskopan iz dubljih, zaboravljenih slojeva narodnog verovanja i pamćenja.
Svi monasi na Svetoj Gori kada dođu u manastir Hilandar prvo pogledaju u kakvom je stanju loza Svetog Simeona. Razlog za to je verovanje da će Sveta gora potonuti u more tri dana pošto se osuši loza stara osam vekova.
Slušao je priču kako je Sveti Sava na bogosluženjima, dugim i po dvanaest sati u vreme svenoćnih bdenija u čast nekog sveca, zahtevao da ga vežu konopcima ispod pazuha da ne bi pao od iznemoglosti. Lelujao je između sna i jave, a konopac se urezivao u njegovo krhko telo nanoseći mu otvorene rane.
Zažmuri, uplašen da podleže neverovatnom doživljaju izmeštanja iz stvarnosti. Taj osećaj ima svaki put kada zakorači na Svetu goru.
Nevidljivi ne dodiruju zemlju. Brži su i od svoje senke.
Metanija predstavlja poniznost, ne molitvu. Kad pred igumanom učini metaniju, iguman ga zakrsti prstima u obliku Isusovog monograma – ISHS. Tada postaje iskušenik i taj period traje najmanje godinu dana. U tih godinu dana iskušenik sebe proverava. Sedi za trpezom obučen u crno, ali još nema pravo na mantiju. Sabor staraca, na predlog igumana, odlučuje da li je iskušenik zreo da postane monah.
Kad se upokojio, rekao je kako je štap namenio careviću koji će imati njegovo ime i koji će jednog dana doći u jerusalimski manastir. Kroz poluspuštene kapke, kao da gleda neki stari film, Novak se vrati u XII vek, kada je u manastir došao monah Sava, sin srpskog monarha Stefana Nemanje. On je svoje svetovno ime Rastko Nemanjić, kad se zamonašio, zamenio imenom Sava, dobijenim po Svetom Savi Osvećenom.
Znao je da je hilandarski vinski podrum najstarija prostorija u manastiru; vino je oduvek, pa i u antičkoj Grčkoj, bilo simbol života, smrti i večnosti. – Kao svinje ili kao goveda? – reče uz osmeh. – Čim je prošao Potop, Noje je zasadio vinograd i zalivao ga krvlju jagnjeta, lava , majmuna i svinje, što odgovara nizanju stanja u kojima se nalazi čovek pod dejstvom alkohola.
„Ako umreš pre smrti, nećeš umreti kada smrt dođe."
Unutrašnjost pirga izgledala je čudesno: drvene stepenice, drvene platforme s kojih kroz otvore u kamenom zidu dobar strelac može da pogodi konjanika u trku, i na vrhu kamena platforma. Izdignuta, na vrhu pirga, nalazi se mala crkva posvećena Svetom Jovanu. Pored crkve se šćućurila kamena kelija, pre sedam vekova prebivalište igumana Danila, koji je postao i arhiepiskop srpski. Kada su 1307. godine pljačkaši napali Hilandar, Danilo je iskoristio kratak predah u borbi, pa je, uz oružanu pratnju, manastirske dragocenosti odneo u Srbiju i predao ih kralju Milutinu.
Od svega se može pobeći osim od sebe samog.
"Ko je budala, ko je mudar, prosjak ili kralj? Siromašan ili bogat, u smrti je sve isto.“
Šta uporno tražiš u riznici Hilandara? – Ništa određeno. Sve me interesuje. Držao sam u rukama original povelje Svetog Save, originalne rukopise cara Dušana Silnog, pergament s potpisom Ivana Groznog, dodirnuo sam krst pravljen od dela Časnog krsta, poljubio ikonu s likom Trojeručice… Zar to nije dovoljno za jedan ljudski život?
Da li si tamo video pečat Svetog Simeona ? – Nisam. A tražio sam ga. – Da li to znači da se nalazi negde u riznici? Ili u nekom drugom delu manastira? – Ne znam. U Srbiju je 1896. godine stigao zajedno s Miroslavljevim jevanđeljem i poveljom Svetog Simeona. Kad je ubijen kralj Aleksandar Obrenović, zaverenici su pronašli drveni vojnički sanduk u kome je bilo Jevanđelje s poveljom i pečatom. Taj sanduk je 1915. godine prešao preko albanskih planina s vojskom koja se povlačila. Posle proboja Solunskog fronta stigao je u Srbiju. I tu se gubi svaki trag.
Malteške vitezove, koji imaju eksteritorijalnu državu, a samim tim i zastavu kao jedan od simbola državnosti, od hrišćanskih relikvija najviše interesuje ruka Svetog Jovana Krstitelja. Ruka sveca se nalazi u Cetinjskom manastiru. Malteški vitezovi dva veka pokušavaju da vrate u svoj posed ruku koja je krstila Isusa Hrista. Predali su je Napoleonu u vreme njegove najveće slave i moći, a kasnije, nakon poraza Napoleona u Rusiji, relikviju su preuzeli Rusi. Bila je u posedu dinastije Romanov. U vreme ruske revolucije car Nikolaj II, u najvećoj tajnosti, ruku Svetog Jovana upućuje u Belgiju, s namerom da je preda na čuvanje srpskoj kruni, Karađorđevićima. Relikvija je stigla do Aleksandra Karađorđevića, koji je ubijen u Marselju 1933. godine. Na početku Drugog svetskog rata Aleksandrov sin Petar II beži iz zemlje, a tri relikvije – ruku Svetog Jovana Krstitelja, deo Časnog krsta i ikonu Bogorodice Filermose – ostavlja na čuvanje manastiru Ostrogu. Posle završetka rata vlast saznaje gde se nalaze relikvije , pa policija provaljuje u manastirsku skrivnicu i odnosi sve tri relikvije u državni trezor. Kasnije su ruka Svetog Jovana i Časni krst preneti u Cetinjski manastir, a ikona u Vladin dom na Cetinju.
Pre nego što je postao monah, a zamonašio ga je njegov sin Rastko, Simeon je bio srpski vladar Stefan Nemanja. Odrekao se bogatstva i moći. Sahranjen je u hilandarskom manastiru. Tada je izbio građanski rat u Srbiji, pa je Rastko – Sveti Sava odlučio da očeve mošti prenese u Srbiju i tako izmiri zavađenu braću. Usprotivili su se monasi. Sveti Sava je poštovao njihovu volju. Ali jedne noći Simeon se javi igumanu manastira Metodiju, s porukom da monaška braća dozvole prenos njegovih moštiju u Srbiju. Poruči, takođe, da će iz njegovog groba iznići vinova loza kao znak blagoslova nad hilandarskim monasima i kao blagoslov bezdetnim roditeljima da dobiju decu. Robert je dobro znao poreklo i svojstva loze. Onima koji to žele monasi daju kalem, ali svi pokušaji da se loza primi u bilo kom delu sveta ostajali su bezuspešni.
Ali zrna grožđa ubrana s ove loze pomažu ljudima svih vera, rasa i nacija. Monasi svakome daju grožđe i uputstvo za upotrebu, pa oni koji se pridržavaju uputstva uglavnom dobijaju mušku decu. Postoji nekoliko neverovatnih, ali istinitih priča. U manastiru se čuvaju dokazi…
Šta bi se dogodilo ako bismo došli do pečata Svetog Simeona?
– Imali biste snagu blagoslova nad onim što je Simeon ostavio manastiru. Jer pečat je simbol zakonite pripadnosti, tajne i moći.
