"Teško mi je da u nekoliko reči odredim karakter ove knjige. Pokušavam da u njoj predstavim kako radi misao čoveka u narodnim demokratijama."
Česlav Mloš
Ako se dvojica svađaju, a jedan je poštenih 55 posto u pravu, to je veoma dobro i nema razloga da se grize. A onaj ko je 60 posto u pravu? To je divno, to je velika sreća i neka Gospodu Bogu zahvaljuje! A šta da se kaže za nekoga ko je 75 posto u pravu? Pametni ljudi vele da je to veoma sumnjivo. A šta sa 100 posto?
Onaj ko kaže da je 100 posto u pravu, gadan je siledžija, strašan razbojnik, najveći lupež.
Tih godina osećao sam se kao čovek koji može da se kreće dosta slobodno, ali svuda vuče za sobom dugi lanac koji ga vezuje za jedno mesto. Ovaj lanac bio je često spoljašnje prirode — ipak, možda je važnije što je bio i u meni samome. Savremenom čoveku koji zaboravlja koliko je bedan u poređenju s onim što čovek može da bude - odričem pravo da prošlost i budućnost meri sopstvenom merom.
Novi čovek, koji se ne pokorava, već preobražava svet i misli širom zemaljske kugle i sam stvara istorijsku formaciju, umesto da bude njen rob. Samo tako apsurdnost njegovog fiziološkog trajanja može da bude iskupljena. Treba ga primorati silom, patnjom, da shvati. Zašto da ne pati? Treba da pati. Zašto ne može da služi kao đubrivo sve dok je zao i glup? Ako intelektualac poznaje muku misli, te muke ne treba štedeti druge, one koji su se dosad kikotali, pili, ždrali, pričali glupe viceve i u tome videli lepotu života.
Istreniran um, štaviše: potreban je unutrašnji red, a ne praznina.
Čovek (prihvatimo ovu tezu) može da bude samo jedan od instrumenata u orkestru, kojim diriguje boginja Istorije. Tek tada glas, koji izvlači iz svog instrumenta, znači nešto. U suprotnom slučaju, njegove, čak najpronicljivije, refleksije ostaće zabava estete. To nije samo pitanje kako smoći hrabrosti i kako istupiti protiv drugih. To je mnogo zajedljivije pitanje koje se postavlja samome sebi: može li se ispravno rezonovati i dobro pisati ako se ne plovi jednom strujom, koja je realna, to jest - koja ima u sebi vitalnost, pošto je u skladu s pokretom stvarnosti ili pak sa zakonima Istorije.
Najteže je prevladati osećanje krivice. Bez obzira na ovakva ili onakva uverenja, svaki čovek u zemljama o kojima je reč živi u poretku civilizacije koja se razvijala vekovima. Njegovi roditelji bili su privrženi religiji ili su se bar s poštovanjem odnosih prema njoj. U školi se obraćala velika pažnja na versko vaspitanje, u svakom slučaju, u njemu su ostale emocionalne naslage i ocena takvih postupaka, kao što su nanošenje nepravde bližnjem, laž, ubistvo, podsticanje na mržnju - kao ružnih postupaka, čak ako bi oni trebalo da služe uzvišenim ciljevima. Osim toga, učio je istoriju svoga naroda, sa zadovoljstvom je čitao stare pesnike i mislioce, bio je ponosan na to nasleđe, a mnogovekovne borbe za odbranu granica njegove otadžbine ili - u mračnim vremenima strane okupacije - u ime njene nezavisnosti, nisu ga ostavljale ravnodušnim. Lojalnost prema prošlosti, pune žrtava i napora njegovih zemljaka koji su težili ka održavanju nezavisnosti države, svesno ili nesvesno, izgledala mu je kao pozitivna stvar. Osim toga, od deteta su ga učili - i to je prodrlo u njega duboko - da njegova zemlja pripada civilizaciji koja potiče iz Rima i da predstavlja deo Evrope pa, dakle, tu vezu treba kultivisati i ceniti. Sada, znajući da prolazi kroz kapiju iza koje nema povratka, oseća da čini nešto loše . Objašnjava sebi da iracionalne kočnice treba uništiti i da je to nasledno opterećenje - i njegove lične prošlosti i prošlosti njegove zemlje. Jedino čupajući s korenjem to što je prošlo bespovratno, postaće slobodan. A ipak, borba traje, tasovi se vagaju. Svirepa borba, kakvu nisu poznavale liberalne epohe. Borba anđela s demonom - da, zna to. Ali, koji je od njih anđeo, a koji demon?
Kad će se pojaviti sunce slobode: „Da li će svetli leptir uzleteti nad zemljom, ili ispasti noćni leptir, prljavo noćno pleme?'" I dosad ništa ne nagoveštava veselog leptira.
Mimo otpora, povremenih očajanja, trenutak najzad dolazi. To može da se dogodi noću, za vreme doručka, na ulici. Nešto kao metalni zvuk prenosnog zupčanika. A l i nema drugog puta. To je jasno. Na čitavoj zemaljskoj kugli nema drugog spasa. Ovaj bljesak traje sekundu, ali otad počinje poboljšanje. Prvi put posle dužeg vremena pacijent jede s uživanjem, njegovi pokreti dobijaju elastičnost, vraća se rumenilo. Seda i piše „pozitivan" članak i čudi se sam sebi što mu ide tako lako. Konačno,nije bilo razloga da se pravi buka ni oko čega. Sasvim je jednostavno. On je već „prošao prelom". Ovakva operacija ipak ne prolazi bez traga. Iza nje ostaje posebna vrsta utučenosti koja se često ispoljava u pogledu i u grimasi usta. To je tiha tuga nekoga ko je jeo voće s drveta dobrog i lošeg znanja.
Da li čovek, podvrgnut operaciji Murti-Binga, stiče unutrašnju harmoniju i vedrinu, to je već drugo pitanje. Stiče relativnu harmoniju, dovoljnu za delanje. To je bolje nego trovati sebe jalovim buntom i neodređenom nadom. Seljaci, nepopravljivi u svojim malograđanskim privrženostima, tvrde da „mora doći promena,jer tako ne može da bude. To je zanimljiva vera u prirodni poredak stvari. Turista je - kaže anegdota - hteo da ide na planinu, a kiša je padala već nedelju dana. Prelazeći preko potoka, sreo je gorštaka i upitao ga da li će i dalje padati.Gorštak pogleda nabujali potok i prosudi da neće. Upitan na čemu zasniva ovo predskazanje, odgovori: „Jerbo bi se prelilo." MurU-Bing omogućava da se pogledaju slične magične predrasude kao ostaci prošlog perioda. „Novo" se bori sa „starim", a „staro" ne može biti odmah uklonjeno.
Dakle, treba odložiti nadu u daleku budućnost, kada će tamo, u Centru i svuda, država svakoga snabdeti sve frižiderima i motociklima, belim hlebom i velikim porcijama maslaca. Tada će najzad biti zadovoljni. Zašto, kad je sve logično, jednačina ispada drugačije nego što treba? Zar je za takav klasični materijal, kakav je čovek, potrebna čak neeuklidska geometrija, a obična nije dovoljna? Kakva nevolja. Šta je, u stvari, čoveku potrebno?
Prva šetnja ulicom, čije trotoare pokriva debeo sloj stakla od prozorskih okana razbijenih bombama, a po kolovozu vetar nosi papire iz kancelarija, evakuisanih u panici, podriva njegovo poverenje u navodnu prirodnost njegovih dotadašnjih navika. Kako lete ovi papiri s tako velikom kohčinom pečata, s natpisom „poverljivo", „strogo poverljivo"! Koliko samo sefova, ključeva, koliko mesnatih direktorskih podvoljaka, konferencija, poslužitelja, cigara, devojaka koje u napetosti kucaju na mašinama! A tu vetar tera te papire ulicom, svako ih može podići i pročitati, ali niko nema za to volju, ima hitnijih stvari, na primer, kako doći do kilograma hleba. I ništa, svet i dalje traje. Kako je čudno. Čovek ide dalje ulicom i zaustavlja se ispred kuće prepolovljene bombom. Privatnost ljudskih stanova, njihovih porodičnih mirisa, njihova toplina pčelinjih saća, njihov nameštaj koji čuva uspomene na ljubav i mržnju! A sada je sve na površini, kuća pokazuje svoju strukturu, nije to stena koja traje vekovima: malter, kreč, cigla, oplate, a na trećem spratu usamljena i podesna verovatno samo za anđele bela kada, iz koje će kiša isprati uspomene na one koji su se u njoj nekada kupali. Još nedavno imućni i obožavani, ljudi su izgubili sve što su imali, idu poljima i mole seljaka za pregršt krompira. Novac menja vrednost iz dana u dan - postaje hrpa besmisleno odštampanih pravougaonika. Na gomili krša koji se dimi sedi mali dečak i dubeći šipkom po zgarištu, prati ovu igru pesmom o velikom vođi, koji je tako hrabar da neće dozvoliti neprijatelju čak ni da se približi granici. Pesma je još ostala, ah vodja je posle nekoliko dana postao prošlost.
Koji je svet „prirodan"? Da li onaj pre rata ih ratni? Oba su prirodna - smatra čovek, ako mu je bilo dato da upozna oba. Nema institucije, nema običaja i navike koji ne bi mogli da podlegnu promeni. Sve čime žive ljudi dar je istorijske formacije u kojoj su se našli. Proticanje i stalna promena su odlika pojava, a čovek je prilagodljivo biće i može se zamisliti dan u kome će odlika građanina koji sebe poštuje biti hodanje četvoronoške s nekom vrstom šarene perjanice koju će nositi na zadnjici.
Delo ljudske misli mora da odoli iskušenju brutalne,nage stvarnosti. Ako ne uspe da odoli, nije uopšte vredno. Verovatno je zaista vredno samo ono što je sposobno da postoji za čoveka u trenutku kad je on ugrožen neodložnom smrću.
Svakodnevna gluma razlikuje se od glume u pozorištu po tome što svi igraju pred svima i jedni o drugima znaju da igraju. To što neko glumi ne uzima mu se za zlo i ne dokazuje uopšte njegovu nepravovernost. Važno je samo da igra dobro, jer veština dobrog ulaska u svoju ulogu predstavlja dokaz da je taj deo njegove ličnosti, na kome gradi svoju ulogu, u njemu dovoljno razvijen.
Govoriti da je nešto belo, a misliti da je crno; u sebi se smeškati, a spolja pokazivati svečano oduševljenje; mrzeti, a ispoljavati znake ljubavi; znati, a simulirati neznanje; nasamarujući tako protivnika (koji takode nas nasamaruje), čovek počinje da iznad svega ceni ličnu prepredenost. Uspeh u igri postaje izvor zadovoljstva. Istovremeno, to što je u nama čuvano od očiju nepozvanih, dobija za nas posebnu vrednost jer nije nikad jasno formulisano, a što nije formulisano u rečima, poseduje iracionalnu draž čisto osećajnog kvaliteta. Čovek se sklanja u unutrašnje svetilište, koje je utoliko lepše ukoliko treba veću cenu platiti, da bi se drugima zabranio pristup u njega.
Svaka reč koja se izgovara treba da bude brzo ocenjena, pre nego što izađe iz usta, s tačke gledišta posledica koje može da izazove.
