Moj izbor: Louis Aragon

Postoji ono što je moj život, moje veliko unutrašnje pozorje. Ono nešto, nežno iznad nas, kada se zatvaraju naša ulična vrata.Tada zaokruzujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine uzdiže se u nama, najzad, onaj veliki crveni drhtaj zavese.

IZMISLIĆU ZA TEBE RUŽU

Sve reči sveta koje bih ti dao u isti mah

Sve šume Amerike i sve noćne žetve neba

I sve što sija i ono što oko ne može da vidi

Sav oganj zemlje sa jednom čašom suza

Plodno seme prepotopskih vrsta

I ruku malog deteta

Ali i kada bih ti mogao dati sav kaleidoskop bolova

Srce na krstu razuzdanih udova

Ogramnu prostirku mučenih ljudi

Živih odranih u toku pogubljenja

Izrovana groblja nepoznatih ljubavi

Sve što prelazi preko podzemnih voda i Kumove Slame

Veliku zvezdu uživanja u nekom najbednijem maloumniku

Kad bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž

U kome bih slikao za tebe taj nejasni pejzaž

U kome se parovi fotografišu na vašarima

I za tebe plaču opevani vetrovi koji moje žice kidaju

Đavolja služba večnog Obožavanja

Prokletstvo moga tela s mojim duhom

Koje vređa budućnost i proklinje prošlost

Stvara od svih jecaja automatsku muziku

Koju ćeš zaboraviti u ormanu

Kada ne bude bilo više slavuja po drveću zbog silnog im bacanja pred tvoje noge

Kada ne bude bilo više dovoljno metafora u jednoj ludoj glavi

Da se od njih može načiniti pritiskivač za hartiju

Kada ti budeš bila toliko umorna da već umireš od mog čudovisnog obožavanja tebe

Da više neću imati ni glasa ni stomaka ni lice ni mesta na rukama i nogama za klince da ih zakuješ

Kada ljudski glasovi budu u mojim prstima polomili njihovu čašu

I moj jezik i moje mastilo budu usahli kao neka eksperimentalna stanica za međuplanetarne rakete

A mora za sobom budu ostavila samo zaslepljujuću belinu soli

I to tako dobro da samo Sunce bude žedno i svetlost zaigrala po dnu vodeničnog jaza

A i ugašeni škriljac i tamni nebeski svod i sva bića za svagda budu iscrpljeni od preobražavanja

Izmisliću za tebe ružu.

PESMA NAPUŠTENOG OGLEDALA

O gde si ti što se u meni krećeš
Ti što u meni lik tvoj tek pljusne
I pokret ti ruke ko hoćeš il’ nećeš
Da staviš ruž na svoje usne
O gde si ti radosti što me stalno prati
Tvoj prolaz ko da se u meni njiše
Kraljice moja sa kosom paprati
Sa očima tvojim boje kiše
Kao što zemlja proleće čeka
Vrebam kad ćeš prominut u času
Žudno te čekam ko voda neka
Zamah vesela po svom talasu
U mome ramu tamnom i dubokom
Nudim ti sve moje podglede skriven
Približi mi se progutaj me okom
Zakrili i moju senku i mene
Pregazi me kao vojske more
Zauzmi moja brda i dolove
I moje misli i snove noćne
Parkove cvetne i moje dvorove
Otkrij mi kako ti obrazi rude
Ko zločin neki il urota
Bolje no usne koje se nude
Il narod kad je usred komplot
Kao u zavesi u baruštinama
po tragu neke barske ptice
Bori se s onim što je u nama
Ono što si bila utri nemilice
Povrati se licem u moje lice
I nek tvoje oči moje oči love
Vrati mi čar neba i izmaglice
Povrati mi vid i snove

***

"..Reći ću ti veliku tajnu: ja ne znam
da govorim o vremenu koje na tebe liči.
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
mašu rukom pošto su vozovi otišli.."

"..Kao na usnama reč 
Kao pesma u grudima 
Kao božanski nazreni dah života 
Postoji ono što je moj život 
A postojiš i ti tragedijo moja 
Moje veliko unutrašnje pozorje 
Ono nešto nežno iznad nas kada se zatvaraju naša ulična vrata 
Jer tada zaokruzujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine 
Uzdiže se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese.." 

"Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši.
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja...
O svesti moja, o ludosti moja
Moj mesecu maju, melodijo moja
Moj raju, moj požaru.."