Moj izbor: Anica Savić Rebac

“Anica Savić Rebac nije bila samo najobrazovanija žena svoga doba, već je bila jedna od najobrazovanijih pojava u sveukupnoj srpskoj kulturi.” (Bratislav R. Milanović)

АПРИЛСКО ЈУТРО

У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца, 
Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа, 
И видела сам где цветају зоре неизречне 
Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова 
Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим: 
О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови, 
Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни, цветови звезданих бескраја, 
О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души! 
Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу, 
Буђење рана што поново тону, у тешке облаке, 
Па модре сасе априлских ведрина 
Тихе маргерите у бездану морске траве, 
И пламене купе и гроздови свилни 
И гране јабука у цвету, сан ми отвараху чудне бескраје: 
Небесне стазе ме завале, с обрицањем једва подношљиве среће.


S A F I J S K A  O D A

Putnice večna kroza sve svetove,
Ti što svetlošću dubokom prosijavaš svest i san,
I vezom tajanstvenom držiš život i smrt;
Ti što k'o nesito sunce upijaš u se sve magle i sva mora prostranstva,
I sijaš plamenom novim iz predmeta svakog u koji god zađeš;
Zašto si izabrala za večno-usamljeno svoje ognjište
Moje srce? Što da zagreva tek svoju samoću?
Nevidno svima i slepo za sve, utonulo u mrežu snôva,
Neplodno k'o zrno svetlosti bačeno u pustinju neba,
Sito u večitoj gladi, gladno u večnoj sitosti,
Nahranjeno tek srećom svoga bola:
Ono te slavi kao skrivena
Kadionica u dnu oltara,
Tebi tek znana, — i sniva sen tvoje milosti, o Afrodita!

Na međi sna i života,
Gde teku najgorče struje,
Čekam te: Pojavi se, Večna, iz nebesnih ponora svetih!
Bolesni gôre meseci uz tvoje putanje, preda te rasuti
U ognjenoj tuzi krvare k'o rane cvetovi jesenji, —
Zgaženi dani na stazi prošlosti bolno ti cvetaju snôva u susret.

Zasijaj i meni! K'o nimfa u času tvog mitskog rođenja
Ogledalo držim ti spremno u najtišem bezdanu duše,
Već tvoj u njemu sniva lik k'o dalek plam.
Hodi! Svemeđesepred gobom ruše: vekovima se igraš dugim
Kao trenucima, sahnu daljine od zvezde do zvezde, od duše do duše.

O, spusti k'o most preko ponora mračnih
Plamenu svoju dugu napokon do praga i moje samoće.


PROLETNJI DITIRAMB

Planulo je proleće u tisuć cvetnih strukova,
Gori u ružama srce moje ljubavi,
Sada, u času kad procvali vrtovi vladaju svetom.
Bezdana trava je modra i čempresi zlatni,
Vetar je samo šušanj svile nebesna svoda,
A ja imam tvoju dušu kao prostran vrt.
Negde daleko okreću vidici
Sunčane kaskade i daždeve plave,
No srce neba gori u postojanoj žari.
Prelivaju se mesečaste manjolije k'o vodoskoci,
Sve grane drhte u zagrljaju,
A moja je duša na tvojim usnama,
Kao pečat je spuštena moja duša na tvoje usne, za navek.
U granama pevaju vetri k'o ptice purpurne,
Bezgraničnog proleća nišu nas vali.
Sunčani vinogradi kraj mora
Kroz tvoje tamne trepavice zrače,
A bašte Afrodite sjaju beskrajem kao zvezde.

***

"Ljubav pušta uvek jedan jedini koren istovremeno u dva bića čiji se jedinstveni buket i hrani njegovim sokovima. Ali, kad nestane deo tog jedinstva, sokovi koji su davali maha životu, ciknu, zgrušaju i okrenu se svojom hranljivošću otrovima, očajanju. Život koji se u takvim trenucima poriče, ne znači nihilističko prevazilaženje apsurda, nego izražava nemoć da se opstane među koordinatama jednog smisla dosegnutog tako ljudskim intelektom ljubavi u času kad nema više svega onog što mu je davalo realni čar lepote…"

***

 „Lepi se mogu nazvati miljenici svetlosti… A svetlost je lepota, kao što su lepota istina i znanje, a sredstvo kojim se ostvaruje istina, to je ljubav.“

"Ljubav je jedino kadra naše pustinje pretvoriti u oaze."

Moj izbor: Mihajlo Pupin, Od pašnjaka do naučenjaka

Vatru naloženu drvima koja teško gore moramo češće podsticati da bi se održala. Na isti način treba plamen uspavane mentalne aktivnosti, s vremena na vreme, probuditi.

Moje rodno mesto je Idvor. Ali tim nije bog zna koliko rečeno, jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. 

Osećao sam treperenje vazduha i onda kada sam kao pastir čuvao volove i pokušavao da sviram u frulu. Malo je bilo stvari koje su me više zanimale od sviranja srpskog gajdaša koji je pritiskanjem mehova od ovčije kože nagonio vazduh u cevi i prstima regulisao protok i melodiju koju je ovaj instrument stvarao. Najviše me je zanimalo usaglašavanje ili ”štimovanje” gajdi. Nisam ni sanjao da ću nekoliko godina kasnije taj isti posao obavljati električnim kolima. Operaciju podešavanja nazvao sam ”električnim saglašavanjem”, a taj izraz je kasnije bio opšte prihvaćen u telegrafiji bez žica. Ali niko ne zna da su i funkcionisanje i njeno ime vukli poreklo od srpskog gajdaša koga sam slušao nekih dvadesetak godina pre nego što sam došao do svog izuma 1892. godine.

Verni starim običajima Srba, u dugim zimskim večerima Idvorci su održavali svoja posela. Kao dečak ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi napravljenoj od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih cigala, omalterisana i okrečena. Ljudi su pušili i razgovarali, a izgledali su kao senatori, samozvani čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih kukuruznih klipova. To bi radili celo veče. Starije žene sedele su na malim klupama duž zida; one su prele vunu, lan ili kudelju, šile ili vezle. Kao majčinom ljubimcu meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi.. 

...Dok sam sedeo u birou za zapošljavanje i očekivao da me neko zaposli, nisam mogao odoleti a da ne posmatram moje drugove iseljenike, koji su, kao i ja, sedeli i čekali da budu zaposleni. Činilo mi se da su bar za klasu ispod mene, a ipak nisu imali teškoća sa useljavanjem. Njima nije bila potrebna intervencija ili nečija naklonost da bi ih primili. Meni je to trebalo i po tome sam zaključio da su oni ipak izgledali činovnicima kao poželjniji i traženiji. "Istina je," — govorio sam u sebi, "da oni imaju neke zanate, da imaju verovatno nešto novaca i da, sudeći po odeći, izgledaju bolje od mene." 

Ali odkud to da čovek koji ima neki zanat, ima novaca i odelo, u Americi mnogo više vredi nego u Idvoru, mom rodnom selu? U Idvoru smo imali kovača, kolara i berberina; to su bile naše zanatlije; imali smo i jednog Grka trgovca kojije imao mnogo novaca i nosio skupa varoška odela, ali nije bilo nijednog uglednijeg srpskog seljaka u Idvoru, bez obzira koliko je bio siromašan, koji sebe nije smatrao važnijim od ovih ljudi čija je uloga prolazna. 

Saznanje o našim tradicijama i naša duboka vera u njih, stvarala je u nama osećanje nadmoćnosti nad onim ljudima koji su lutali unaokolo bez tradicije i bez ičega što bi ih čvrsto vezalo za jedno određeno mesto. Svaki novajlija je kod nas morao da prođe kroz strogi ispit i o njemu se nije sudilo po njegovoj veštini u nekom zanatu, po novcu koji ima, niti po njegovom odevanju već po njegovim ličnim osobinama, ugledu njegove porodice i tradicijama sveta kome je pripadao. Očigledno, u Kasl Gardenu nisu ovome pridavali nikakvu pažnju, jer mi nisu postavili ni jedno pitanje o porodici, istoriji moga sela, istoriji Vojne granice ili o srpskom narodu.

Moj izbor: Karlos Fuentes/ Terra Nostra

"Kada god budućnost potisne sadašnjost mi je odbacujemo u ime budućnosti za kojom žudimo, a koju nikada nećemo imati."

"Vi umete da računate vreme. Ja ne umem. U početku, zato što sam osetila da sam ista; kasnije, zato što sam osetila da sam drugačija. Izmedju pre i posle, izgubila sam zauvek svoje vreme. Računaju ga samo oni koji ničega ne mogu da se sete i koji ništa ne mogu da zamisle."

"Duge godine pouka pokazale su nam da se jedino možemo pouzdati u naših pet čula. Ideje se rascvetavaju i brzo uvenu, sećanja se izgube, nade se nikad ne ostvaruju, osećanja su nestvarna. Miris, dodir, sluh, vid i ukus jedini su pouzdani dokazi našeg postojanja i odslikane stvarnosti sveta."

"I dalje verujem da Sunce izlazi svakog dana i da svako novo Sunce najavljuje novi dan; dan koji je juče bio budućnost. I dalje verujem da će današnji dan, u trenutku zatvaranja jedne stranice vremena, obećati sutra - ranije nepredvidivo, kasnije neponovljivo."

"Kada god budućnost potisne sadašnjost mi je odbacujemo u ime budućnosti za kojom žudimo, a koju nikada nećemo imati."

"Čovek mora da siluje stvarnost, da je potčini svojoj imaginaciji, da je rastegne izvan njenih smešnih granica."

"Svaki lavirint, naime, ima neko logičko rešenje i to se rešenje može logički otkriti. Jedan se lavirint rešava tako da uvek idete udesno; jedan tako da idete dvaput ulevo, a onda dvaput udesno, drugi tako da triput idete udesno a onda dvaput ulevo itd. Uvek postoji neka igra brojeva, igra odnosa između dva člana binarne opozicije (levo/desno) koja je aritmetički izraz lavirinta, dakle princip njegove konstrukcije i rešenje njegove tajne."

"Znala je drevna mudrica da ništa nije onako kako izgleda, i da iza svih pojavnosti postoji tajna koja ih istovremeno poriče i upotpunjuje. Muškarci nisu mogli da ovladaju svetom dok god su žene znale ove tajne. Ujedinili su se da bi ih lišili dostojanstva, sveštenstva, privilegovanosti; osakatili su i prepravili drevne tekstove koji su priznavali dvopolni karakter prvog božanstva, izbacili su pominjanje Jahveove supruge, izmenili su rukopise da bi prikrili istinu: prvo stvoreno biće bilo je i muško i žensko, sačinjeno po slici i prilici Božanstva koje je obedinjavalo oba pola; umesto njega su izmislili ljutitog, osvetoljubivog Boga."

"Jedan život nije dovoljan, potrebno je više egzistencija da bi se upotpunila jednoličnost. svaki identitet se hrani drugim identitetima.(…) Istovremeno pripadaš sadašnjosti, prošlosti i budućnosti: epopeji današnjice, mitu jučerašnjice i slobodi sutrašnjice."

"Ko sam ja? A odgovor je uvek bio isti: ja sam ona, a ako sam ona voleći nju volim sebe, a voleći sebe volim nju, te na kraju neću moći da odgovorim na pitanje ko sam, jer ova je ljubav zauvek uništiti moje ja."

Moj izbor: Borislav Pekić

Vreme čuda

Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od ovih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je, grade budućnost. 

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.

I  kao što lekarstvo ne napreduje da bi lečilo, već da bi uzgred lečeći usavršilo svoju primarnu suštinu, tako i čudotvorstvo kao najveći oblik medicine iscrpljuje svoju najdublju svrhu u unapredjivanju čudotvornosti, te nepostojeće veze s Tvorcem, a ne u efektu čuda na ovu ili onu ličnost.

Nevin biti- razmišljao je Toma- znači li to biti prazan kao ćup iz koga je trenuta suša isparila svaku kapljicu vode? Pust kao telo iz koga je smrt istisnula poslednji uzdah? Ničim nenastanjen kao praznina? Ili, naprotiv, to znači biti prepun, krcat neporočnošću kao mazga blagom? Nakljukan nevinošću kao ćuran tovljen za gurmansko uživanje Boga? Kao što Nojev kovčeg beše zatisnut smolom, biti zatvoren svetošću?

***

Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena.

Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti?

Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini, nego prdire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja.
Za gubavce nema nade, nema isceljenja, nema povratka. Guba je neizlečiva.
Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih.

Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.

U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.

Apatija se naročito ogavno ispoljava u potpunom odsustvu lične higijene, koja razvija onaj opak, maligni izgled koji postiže svako zlo koji se ničim do čudom ili čarolijom ne može zaustaviti.

Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama, nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist.

Vetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire.

Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.

Ni sadukeji ni Mesija (dogmaticima) nisu ni najmanje vodili računa o ličnim željama. Oni su bili ovejani idealisti, njima nije bilo važno šta košta njihovo hiljadugodišnje carstvo ni koga košta, nego ko će ga i kako uspostaviti. A što će pri tom mnogima od nas po leđima pucati, to je bilo sporedno, jer na kraju krajeva leđa su ipak bila naša a ne njihova.

Šta je ljubav u grešnom svetu do izopačenost, šta je slava do poniženje, šta čast do beščašće, vrlina do porok, hrabrost zločin, milosrđe saučesnik propasti. U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji.

Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.

Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli.

Citati

–Ništa nas ne može prinuditi da uživamo u životu tako efikasno kao pogled bačen na čoveka koji od tog istog života pati.

–Tvoja sutrašnja patnja neće njima olakšati današnje muke.

–Lepljivi vazduh visio je u dronjcima ispod nadstrešnica u kojima su se gušile ptice.

–Ako umreš umesto mene, umesto mene ćeš postati Bog.

–Može da bude čist za veru, ali odbija da se radi nje uprlja.

–Tvorevina je važnija od Tvorca, Učenje od učitelja, Spasenje od Spasilaca…

Moj izbor:Ivan Sergejevič Turgenjev/Pesme u prozi

"Na svetu ne postoji ništa jače... ni nemoćnije od reči."

" U dane sumnji, u dane mučnih razmišljanja o sudbini moje otadžbine - jedina si mi podrška i potpora ti, veliki, moćni, pravični i slobodni ruski jeziku! Kad tebe ne bi bilo, zar bih mogao da odolim očajanju, videvši sve što se dogadja u mojoj zemlji. Ali nemoguće je verovati da takav jezik nije dat velikom narodu!"

U potrazi za smislom činimo, nažalost, mnogo besmislenog. Za trenutke koje volimo i kojih se rado sećamo, zahvalimo sebi i onima koji su tu zbog nas. Čuvajmo one koji imaju smisla za pažnju,smeh i ljubav.

 

PESME U PROZI   - SENILIA

"Dobri moj čitaoče, ne listaj ove pesme jednu za drugom: verovatno će ti dosaditi - i knjiga će ti ispasti iz ruku. Čitaj ih svaku za sebe: danas jednu, sutra drugu, pa će ti neka od njih, možda, uliti nešto u dušu."

I.T.

***

"...Čisto plavetnilo razlilo se po celom nebu; na njemu je samo jedan  oblačak - kao da plovi, kao da se rasplinjuje. Ni daška vetra, jara... Vazduh - kao pomuzeno mleko!

"O, dosado, dosado, prožeta žalošću." Niže se čovek ne može spustiti. Zapravo, bolje bi bilo da zavidim! Da, ja i zavidim - kamenju." 

" Diskutuj  s čovekom pametnijim od sebe: on će te pobediti... Ali iz samog poraza možeš izvući korist za sebe.
Diskutuj s čovekom tebi ravnim: ma ko pobedio, ti ćeš, bar, osetiti zadovoljstvo borbe.
Diskutuj sa ograničenim čovekom; diskutuj ne iz želje za pobedom; ti mu možeš biti od koristi.
Diskutuj, čak sa glupakom! Nećeš steći ni slavu, n korist... Ali zašto da se katkad ne zabaviš!"

* "Išao sam ulicom... kad me zaustavi prosjak, oronuli starac.
Upaljene, suzne oči, pomodrele usne, odrpane rite, nečiste rane. O, kako je beda bezobrazno oglodala to nesrećno stvorenje. Pružio mi je crvenu, oteklu, prljavu ruku... Ječao je, vapio za pomoć... Počeo sam da preturam po džepovima... Ni novčanika, ni časovnika, čak ni maramice... A prosjak je čekao... i njegova ispružena ruka lako se njihala i podrhtavala.
Izgubljen, zbunjem, krepko sam stegao tu prljavu, drhtavu ruku.. "Ne zameri, brate; nemam ništa, brate."
Prosjak zaustavi na meni svoje upaljene oči; njegove se modre usne osmehnuše - i on sa svoje strane stisnu moje hladne prste.
- Šta ćeš, brate, - promrsi on - i na tome ti hvala. I to je milostinja, brate.
Shvatih, da sam i ja dobio milostinju od svoga brata." 

"Kad mene ne bude, kada sve što je ostalo od mene postane prah - o ti, jedini moj prijatelju, o ti, koju sam voleo tako duboko i tako nežno, ti, koja ćeš me sigurno nadživeti - ne dolazi na moj grob... Ti nemaš tamo šta da tražiš. Ali u trenucima usamljenosti, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna tuga, tako poznata dobrim dušama, uzmi jednu od naših omiljenih knjiga i pronadji u njoj one stranice, one retke, one reči, od kojih su nam - sećaš se! - zajednički navirale slatke i bezglasne suze..."

"- Šta znači to ječanje?
- Patim, silno patim.
- Da li si čuo žubor potoka koji udara o kamenje?
- Čuo sam... ali čemu to pitanje?
- Jer taj žubor i tvoje ječanje - isti su zvuci, i više ništa. Samo evo šta: žubor potoka može da razveseli nečiji sluh, a tvoje ječanje nikoga neće ražalostiti. Ti se ne uzdržavaj, ali upamti: sve su to zvuci, zvuci - kao prasak slomljenog drveta... zvuci - i ništa više."

" O moja mladosti! O moja bodrosti! - klicao sam ja nekad. Ali kada sam tako klicao još sam bio mlad i bodar. 
Tada sam prosto hteo da pomazim samoga sebe tužnim osećanjem, da glasno sebe požalim da se tajno poradujem. Sada ćutim i ne oplakujem glasno ono što je izgubljeno... To me ionako neporestano glođe, gluvo glodje.
Eh! Bolje je ne misliti! - uveravaju seljaci."

---
 – Znaš čega sam se setio, brate? Jednom sam se posvadio s pokojnom majčicom, ona je vikala na mene, nije me htela saslušati... Na kraju sam joj rekao: vi me, štono se veli, ne možete shvatiti, mi  pripadamo različitim generacijama. Ona se strašno uvredila, a ja sam pomislio: šta da se radi? Pilula je gorka, ali mora se progutati. Eto, sada je došao red na nas i naši naslednici nam mogu reći: vi niste naša generacija, progutajte tu pilulu."

(Očevi i deca)

"Svaki dan dolaze stari roditelji na grob svoga sina Basarova: "Sakrivalo se ma kako strasno, grešno buntovno srce u grobu, cveće što raste na njemu, gleda mirno na nas svojim nedužnim očima, ona nam ne govori samo o večnom miru 'ravnodušne' prirode, ono nam govori i o večnom pomirenju i o beskrajnom životu."

(Očevi i deca)

***
"Kako slobodno dišu grudi, kako se brzo pokreću udovi, kako se krepi svaki čovek, prožet svežim dahom proleća…A kako je ta ista šuma lepa u jesen! Nema vetra, ni sunca, ni svetla, ni kretanja.Blagim se vazduhom širi jesenski miris, nalik na miris vina. Na lipama visi poslednje zlaćano lišće. Vlažna se zemlja ugiba pod nogama. Grudi mirno dišu, ali dušu obuzima čudan nemir. Ideš, a pred oči ti izlaze drage slike, draga lica, mrtva i živa.Čovek vlada celom svojom prošlošću, svim svojim osećajima i silama, celom svojom dušom."

(Lovčevi zapisi) 

"Je li sreću zaslužila?

Ovakva pitanja čovjek postavlja samo u mladosti. Sve na svetu dobro kao i zlo nije čoveku dato po zasluzi, nego od jednoga za sada nepoznatoga logičkoga zakona, u koji se još ne usuđujem da upustim i ako mi se katkada čini da o njemu imam mračnu predstavu."

(Stepski kralj Lir) 

***

"Istina koja nije izrečena u pravo vreme, gora je od laži.

"Na svetu ne postoji ništa jače... ni nemoćnije od reči."

"Suze su poput oluje; poslije njih čovek je uvek mirniji."

"Kad jednom priviknemo svoju savest da nešto primi kao nužno zlo, to uskoro počinje sve više da nam izgleda kao nužno, a sve manje kao zlo."

"Postoje prilike u kojima je taktičnost neumesna, gora od grubosti."

"Reč 'sutra' izmišljena je za neodlučne ljude i za decu."

"Priroda ne mari za našu čovečju logiku, ona ima svoju, koju mi ne razumemo i ne priznajemo, dok nas kao točkom ne pregazi."

"Novo tlo valja orati plugom, koji duboko prodire, a ne ralicom što se skliže površinom."

"Sudbina ne savija, ona lomi" - ruska poslovica

* Slična kratka priča se desila u mom životu. Hodala sam ulicom i kod Narodnog pozorišta sedeo je prosjak. Pocepan, prljav, zapuštenog izgleda. Sedeo je na betonu i pokušavao da ustane ali nikako. Sretoše nam se pogledi i on mi reče pružajući ruku: Pomozi mi... Zbunjena pružih mu ruku i povukoh da ustane. 
Gotovo da sam zaboravila taj dogadjaj.

Moj izbor: Ivo Andrić / Ex ponto (II deo)

Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako ne može živjeti bez opraštanja.

Kad sam se već drugi dan vozio (u osjećaju kome nema imena, gdje bol prelazi u tupost, kao žar usijana željeza u bjelinu) ušao je u moj kupe jedan svećenik. Čvrst i mlad čovjek. On je govorio sa suputnicima. Ja sam šutio.

Njihovi su odgovori bili glupi. On se razljutio i ućutao.

Najednom se okrenu meni: »Vas mora, gospodine, da tišti neka velika žalost!« Odgovorio sam neodređeno i kratko. Ućutali smo i ubrzo se rastali.

Šta li je taj čovjek vidio na mom licu? I šta li ga je gonilo da protiv konvencionalne diskrecije i uljudnosti učini takvu grešku?

Sigurno je da mnogi ljudi cijelog svog života i ne slute kako nesrećnih ljudi ima na svijetu.

Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju, kad bol zaboli odveć, onda se u meni duša okrene, ispuni me prkos i drska zlobna ravnodušnost i crni ponos onih koji odviše pate. 

Ne udaraj nas odveć, Gospode, i ne daji nam tereta iznad naše snage, da nam se ne pomrači sjaj Tvoj i da se zlo ne zazari nad nama.

Sad me prožima leden vjetar, dok šetam šljivikom, a u duši mi osta nedosanjan san.

Ja ne znam šta je prava sreća, ali za to ja i šutim. Šutim o svojoj sreći kao i o tuđoj.

Ljudi su u velikoj većini jadna stvorenja. Svoju sreću grade na varkama, a zlim očima gledaju oko sebe.

Knjige su dobre; nekad i ljudi; ali mnogo mi je bolje gledati kako kiša pada. 

Svi gromovi nalaze u meni odziva, sve tišine nalaze u meni svoje mjesto i svi vjetrovi svoja polja i sve magle gudure. 

Ljudi su mi teški i njina surovost i podlost, a vjetrovi su moji prijatelji, oluje moje radosti, sunčeva žega moja naslada, muka studena jutra moji najsvečaniji časovi.

U toj tišini šutnje je sve moje: vjera moja, spašena iz tolikih poraza, moja samačka radost i stradalnikova nada.

Posljednji izraz svih i najjednostavniji oblik svih nastojanja je — šutnja.

Ja hoću da zagledam u oči tom strahu što me muči u snovima. Ja ga čekam. Ja bdijem. Ali on ne dolazi kad ga očekujem, nego onda kad mu se najmanje nadam; zaskoči me i pije i grize i tek s jutrom odlazi i ostavlja me iznemogla i puna mraka i tegobe.

Mirne jutarnje misli.

Sad uviđam; gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola.

 Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano — u sjećanju. 

I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao.

Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovica tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumcima. Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako ne može živjeti bez opraštanja.

Vječni mir! — kako je dobra i velika i lijepa ta želja! 

U vjetrovitoj noći.

Ja, čovjek nestalna srca, koji živim, bez mira i radosti; gorak život u tuđem hljebu, nemirne prošlosti, pune lutanja, nesnalaženja i stradanja, nestalne, teške sadašnjosti i mračne budućnosti, šiban strastima, potresen događajima i mučen od ljudi, oboren i gažen na ulazu u život, podgrižen grijehom i borbom proti grijehu — ja žudim svom dušom mir i molim noćas od Boga život vedar i tih, da se ne kidam u sebi i ne lomim svijetom.

Uvijek su noći bile mom životu kobne. Čuda su u meni nicala i kaosi hujali. Obuzdavao sam velike strasti, bio bitke, trpio poraze i slavio pobjede. Krv su mi pile sjene koje noću duh pohode. Rješavao sam i zamrsivao, naizmjence, bezbrojne zagonetke života i umišljene protivnosti.

Melanholici su kao jasika, koja drhti i onda kad druga stabla i ne osjećaju vjetra.

Veoma su česte noći kad nemir ne da usnuti. Nemir koji je isprva sladak i drag, a što duže zalazi u noć biva sve teži i mučniji.

Zvižduk vlaka koji odlazi nosi u sebi mnoštvo uspomena. U njima ima nečeg mučnog, uvijek na nešto podsjeća i uvijek na nešto drugo. U njemu je nada i bojazan polaska u svijet, bol mnogih rastanaka i sav jad besciljnih putovanja, nemir mladosti i uzaludnost mnogih očekivanja.

Sad je nebo svijetlo i puno mrkih pocijepanih oblaka. Stabla su tamna. Šum je zamukao. 

Bože, zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i ljepotom neviđenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvijek boravi ondje gdje mene nema?

I sad često biva da u meni kucne stari skitnički damar; 

Mali bijeli papirić, koji čeka spreman na stolu izazove nas tako često da na njemu označimo put svojih misli i lijet svojih osjećaja. 

Kakav je svijet besposlen i zagrižljiv još bi iz tog izvodio zaključke u pitanju psihologije umjetničkog stvaranja. Svakako bi čitajući kako nas boli duša ili kako smo izgubili nadu, mislio na bijeli papirić.

Popodne dugo i vruće. Popodne mnogih zaborava.

Sanjam jednu dobrotu bez granica kojom bih htjeo da nekog obaspem, kojom bih htjeo da me neko obaspe. Sanjam, a sam sam.

Tako govori sa mnom moja duša ove noći, dok je umukla kiša.

Pelle Swedlund

Moj izbor: Ivo Andrić / Ex ponto (I deo)

Svima, širom cijelog svijeta, koji su stradali i stradaju radi duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih šaljem svoj braći svojoj u bolu i nadi.

Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže ljeti nad drumovima, nego sićušni dijelovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao.

Je li vam se dogodilo da vam uzmu sve — a šta se čovjeku ne može uzeti?

U grmljavini i oblacima dolaze buduća stoljeća i gledaju moj sram. Pred očima pokoljenja leži moja duša naga i bespomoćna kao prelomljen mač.

Žeže me samilostan pogled nerođenih.

Kud sam ja sve lutao!

Kud su padale moje težnje, koliko posrtao, koliko bludio u mislima i griješio u životu! — Kako da vam kažem kad to i rođeno moje sjećanje zaboravlja! Oholost me je nosila kao vjetar. Oganj kojim mi je sagarala duša nije me izjedao nego mi je davao snagu i zamah.

Na borbe svijeta ja sam gledao kao što se s vedra visa gleda na magle koje se nabijaju po dolinama. Bio sam nijemi, oholi gost života. 

Tada me silan udesni val baci na tvrdu mračnu stazu i sva boja i ljepota života zgusnu na mrežnici mojih očiju...Nisam imao suhe kore hljeba ni suze da je pokvasim i, isplakavši je, da mi lakše bude.

Ko zna od sretnih i slobodnih šta je to samoća? Ni pauka nije bilo da jednom bar protka moju samoću, a čovjek čije sam korake čuo pred svojim vratima bio je moj neprijatelj. Bojao sam se i krvi koju sam čuo kako bije u mom ručnom zglobu, jer me je uvjeravala da živim, a to je bilo isto što i patnja.

I pitao sam se: zašto je od svih stvorova samo čovjeku dano da može da zamrzi na svoj život?

I tada kad se je u kupanju miliona jednoličnih minuta, bez ikakve nade i promjene, moja duša pretvarala u pustinju koja više i ne žedni, kad su mi rešetke na prozoru bile tako guste da nisam mogao ni ruku pomoliti da mi kane kap kiše ili da me omiluje zalutao vjetar, tada je u mojoj duši, kao svjetiljka nad mrtvom radosti, planulo ovo svjetlo.

Poimam i shvaćam nevidljivu logiku svih događaja u čovjekovu životu. Ima neznana formula koja određuje odnos između radosti i bola u našem životu. Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov odljevak.

 Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

Izgubio sam sve i nisam više čovjek nego nemirna besana misao koja je potonula i prićutala se na dubokom dnu, a nada mnom su kao neprozirne zelene mase voda, mir, daljina i zaborav.

Ne nosi nas vjetar kao lišće i ova gorka sreća da se leti nije smisao i svrha samoj sebi. Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže ljeti nad drumovima, nego sićušni dijelovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao, oblik ni veličinu, ali u kom sam, evo, našao svoje mjesto i stojim pobožno kao u hramu.

I sad kad sam sve to izgubio puni mi dušu beskrajna blagodarnost za sve mnogostruke i divne darove što ih život daje onima koji su sretniji od mene.

Od kud mi ovaj čudni osjećaj?

Ja kroza nj prolazim kao kroz tamnozeleni mir i mirisnu tišinu omorikove šume u ljetni dan. I zaboravljam sve oko sebe.

Danas, kao i u svim teškim danima zatočenja, meni je žao svih ljudi koji žive dane, onih koji čine zlo jednako kao i onih koji ga snose, žao mi je i sebe i snage koja čili, ali najviše i najteže mi je žao majke. Žao mi je majke moje i njenih zaludnih bolova, muka i nadanja. Misle li ljudi ikada kakva je noć majci koja zna da joj je jedini sin dopao gvožđa i tuđinove nemilosne ruke?

U sobi, gdje sam se — u koban čas! — rodio. Ti bdiješ i moliš i u pokornosti srca svoga pitaš: »Isuse, zar su nam za suze dana djeca naša?«

Ti nemaš šta iznijeti do sirotinjsko srce i stare ruke s tragovima rada i bezglasne suze, ali Ti plači i moli, majko, jer ko da me izbavi, ako ne teška suza Tvoja na božjem dlanu?

O gdje je ona mukla riječ, tiha, nerazumljiva, dobra riječ, što svijetli u mraku kao mali, mali oganj koji se nikad ne gasi? 

Gdje je riječ utjehe?

Pred sam suton je prestao snijeg. I nastala je tišina nad šumama i bijeli vlažni mir visokog, visokog snijega. On je pokrio omorike kao mramorne kapelice i zasuo staze. 

Neizrecivo tiho, bijelo, zaspalo. I kad se je, duboko u šumi, slomila grana pod snijegom bilo je kao da je najvećem stablu srce puklo. 

- Kuda ćeš, Jelena?

Ima časova kad gorim mirno, kao žrtveno svjetlo tek uneseno u hram.

Budući!Ne, ne želim spomena, neka budem neznan i nijem kao kamen koji šuti u temelju, neka me nestane bez traga i imena, neka moj tamni život — grijeh i patnja ne baci nikad svoju sjenku na Vaš bijeli put.

I gle, kao uvijek u časovima najvećeg iskušenja, ja vidim, da mi u dnu duše, pod tvrdom korom i sivim talogom praznih riječi i izvitoperenih pojmova koji tako brzo iznevjere, žive vječne, nesvjesne i blagoslovene baštine djedova, koji su tijelo svoje položili u stara rasuta grobišta, a jednostavne i jake vrline svoje u temelje naših duša.

Dvaput sam u životu imao prsten, ali sam ih jadno izgubio.

Staro prstenje, nježni pokloni; prvi; biser i tirkiz u ugasitom zlatu, drugi: krvava suza rubina koja spaja obruč neobične vitkosti. Ti ljubavni pokloni, očito, nisu imali sreće na mojim prstima.

Sa najbeznadnijim gubicima čovjek se najlakše pomiri. 

Strahovit je hod historije; preteški su tereti prošlosti i zahtjevi budućnosti na ovim uskim plećima.

Nicholas Roerich - Kapi života