Za pisca je veoma važno da zna šta je sram, Stideti se to je sveta stvar. Po tome možemo meriti karakter čoveka i njegovu sklonost da se preispita i proveri pred sobom i drugima.
"Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti."
Gustina Andrićevih misli pogotovo traži brižljivost čitanja i spremnost upijanja te bujice bisera. Onda se naravno rastužim. Setim se ostalih blistavih pera i pomislim kako nikada neću moći dosegnuti te visine.Nismo svi sposobni na takav način preneti osećanja i misli na papir,precizno istkati mrežu od reči. A osećanja su nam možda isto bogata, pogledi i vidici slični, misao se najčešće poklapa. Zato imamo sreću da su nam dostupna dela onih ljudi koji to umeju.Čitajuci njih kao da ponovo preživljavamo i potvrdjujemo svoja iskustva,jer ih na odredjen način sećanjima provlačimo kroz ovakve tekstove.
Ljudi bi me mnogo bolje razumeli, mnogo šta mi oprostili
i čak ponešto i u zaslugu priznali, kad bi znali da sam godinama
sve što sam radio, radio na crnoj, tvrdoj i uskoj pruzi vremena
između moje predstave o katastrofi i katastrofe same. Pisanje ima neke sličnosti sa izazivanjem slike na
fotografskoj ploči. Snima se na suncu, i samo pomoću sunčeve
svetlosti, ali da bi se slika izazvala potreban je potpun mrak. Živeti nije lako ni mravu u mravinjaku ni ptici na
grani, a kamoli čoveku umetniku u ovom složenom i
tvrdom svetu. Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima
dužan mnogo, a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam
samo poželeo a nikad nisam očima video ni rukama
taknuo. Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen, sa istim
žarom i istom bolnom osetljivošću sa kojom drugi žele da
budu glasoviti i slavni. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri
izvođenju svake pojedinosti, skromniji pri njihovoj oceni, ali
kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite
smelo i gledajte daleko. Kad ne mogu da vidim, neću ni da gledam Razumeli smo se, iako se nismo mogli sporazumeti. Nekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine, samo
most koji vitim belim lukom vezuje moja dva radosna dana. To je obično tako. Igra počinje sa smehom, a
završava plačem ili gluvim i nemim kajanjem i žaljenjem,
što je gore od plača. I to važi za svaku igru.
Lelujavo poslepodne. Mnogo stihova, malo muzike
koja ih prati kao nemirna senka tanke zavese na vetru.
Pojedini od tih stihova zatreperi uporedo sa zavesom, i
otkrije odjednom čudesni predeo lepote, čitav jedan svet
u koji verujemo tvrđe i bolje nego u svoje sopstveno
postojanje. Toliku snagu i uverljivost može da ima jedan
jedini mali stih od svega pet reči koje se mogu izgovoriti u
jednom dahu. "Budite nepoverljivi prema sebi, svojim osećanjima i
raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete
imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji,
svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite opštu
zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više
nego što je to razumno opravdano i potrebno, odmah
budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju
na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da nešto u
vama nije u redu" Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim,
neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno,
sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči
nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da
zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek
da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je:
muka nemirne savesti. Nemojte se ničemu čuditi! Treba da znate da ja često
i kad govorim o realnim stvarima svakodnevnog života,
govorim još sa visine (ili iz nizine) onog posla na kome u
to vreme radim. A nije ni tako Iako ni jednostavno peti se
ili spuštati svaki put kad je to potrebno. To znači po dva tri
puta dnevno.
Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije
trebalo. Trebalo je živeti. Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i
kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti
vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života
provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva.
(Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava, njihova zadovoljenja
nesigurna i kratkotrajna, sama sebi cilj i svrha!) A minut
čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može
zamračiti. Sta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što
je bilo, ili bar moglo biti? Ili slutnje nečeg što će biti, ili bi
moglo da bude? Ili, možda, samo puka igra slučaja u koju mi,
uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku, imosimo
red i smisao koji u stvari ne postoje? Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu,jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da »strepe« za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi.
Verovatno ćete se nasmejati mojim racionalnim i
celomudrenim sudovima. A na kraju, zašto da se ne nasmejete.
Nije to rđavo. Smeh je zdrav i lekovit. Iskren ljudski smeh
pomaže nam da jasnije vidimo i bolje i blaže sudimo ono što
nismo mi. Smeh pročisti i osvetli atmosferu. A to je dobro.
Tako se mnogi nesporazumi objasne i mnoge suprotnosti
približe na najprirodniji mogući način. Živimo! Da, gospodine, ali kako? Kao da smo na
velikoj santi leda koja, sivim okeanom pod bezimenim
nebom, plovi sve brže u nepoznatom pravcu, i sa svakim
danom biva sve uža i tanja. Čuvajte se onog koji živi u vama i na kojeg
zaboravljate, a koji često, predveče, donosi brza rešenja
zbog kojih se, te iste noći, budite kao od udarca i, obliveni
vrelim znojem kao rastopljenim olovom, propadate od
sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.
Najdraži poklon za rodjendan
Hrabrost se ne uči, ne postizava i ne vrši u određeno doba, na određenom
mestu. Hrabrost, to je pitanje kako se ko začeo i kako je
zakoračio u svet pod suncem. Sa početkom samog postojanja i prvim pokretom u
majčinoj utrobi, postavlja se za nas pitanje — izlaza. A kad se
oslobodimo te tamnice, to je samo prividno i privremeno
oslobođenje, jer sa prvim zrakom zemne svetlosti počinje novo
i dalje, sve življe, traženje izlaza. I traje do poslednjeg daha i
poslednjeg pokreta. Tome traženju služe sve naše misli, sva
naša lutanja, svi naši — i najneverovatniji — postupci, napori,
zaleti i sudari. Muški treba primati na sebe sve terete koje nam
nameće Danas, i strpljivo podnositi sve njegove ćudi i
surovosti, ali mišlju moramo biti okrenuti predelima gde
nas čeka Sutra. Od njega treba sve očekivati, u njega svoju
nadu stavljati i tvrdo verovati da će biti bolje nego što je
njegov stariji brat; pa sve ako bude isto ili još gore i teže,
možda će se u toku vremena (srećnom toku!) u nama ili
oko nas nešto promeniti, što će nam omogućiti da ga lakše
podnesemo. Kažem »možda-«, a to nije tako slaba i
nesigurna reč kao što bi se moglo suditi po mestu koje
zauzima u našem jeziku. »Možda«, to je lutrija,
dobrosrećna kocka koju igramo sami sa sobom, u ovom
našem životu, punom neizvesnosti, stešnjenom između
dva tamna okeana nepostojanja, onog koji se prostire
ispred našeg rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti. Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo, potrebno je u
nas mnogo. Kao i svuda u svetu, možda i više. Pre svega
treba proći, po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i čopor
nevezanih pasa u njemu. Pa posle toga — ako šta ostane
od tebe — sačekati jutro, pojaviti se tamo negde među
ljudima, ispavanim, ornim za borbu i razgovor, i — biti
takav kakvi su i oni i, po mogućnosti, jači i bolji od njih.. On nije čovek bez savesti, ali šta mu vredi kad je ta
njegova savest kao pokvaren sat koji čas brza, čas zadocnjava,
čas opet stane, i to nekako uvek onda kad je najvažnije i
najpotrebnije znati koje je doba dana. Glavno je da on, pored
takvog časovnika, nikad ne zna tačno koliko je sati. Vredelo bi, zaista, da postoje život i svest i posle naše fizičke smrti. Vredelo bi već zato što bismo
se s vremena na vreme mogli slatko nasmejati svim
obzirima, brigama i strahovanjima, i svemu onom
što nas sada uznemiruje, muči i satire. A kako, po
svemu sudeći, takvog života nema i ne može ga biti
— smejmo se sada. Odmah! Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu
koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima. Svaki razgovor o smrti mene uozbilji, uzbudi, zaustavi u
mestu, i nikako ne mogu prihvatiti činjenicu da o tom
razgovaram uzgred, olako i neobavezno. Sve mi se čini da
čovek treba da se izuje kad stupa na to područje, da digne misli
a spusti glas, i da bira reći, ako već ne može da ćuti.
To poštovanje našeg odlaska sa sveta meni ne dolazi od
onog bauka koji za nas ljude znači smrt, nego, naprotiv, od
života samog i od moje velike ljubavi prema njemu. Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i
unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u
njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav
poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od
zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne
štete. Misliti, kao što vi mislite, da su svi ljudi osim vas
budale i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i
pozavide na tome. Pa ipak, smatrati ceo svet samo
predmetom svoje nepogrešne kritike i podnožjem
sopstvene veličine, to nalazim da je sasvim naopako i
žalim takvog čoveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da
u njegovoj blizini žive i sa njim rade. Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo reč kad je
upućujemo ljudima oko sebe, a posve drugom kad nas ta ista
reč, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kad bismo,
upućujući reci drugome, imali bar deseti deo one osetljivosti
koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama Čuvajte se prvih večernjih časova kad se smenjuju
dan i noć, sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja.
To su trenuci kad se čine pogrešni koraci, kad niču
izdajnički osmesi i padaju pogubne reci. Zatvorite se kao
cvet koji sklapa latice, tražite spasenje u snu i ćutanju, i
čekajte da ponovo svane dan. Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.
*** Kad je reč o rečima, teško je kazati šta sve može
čovek da doživi sa njima. To se dešava obično noću, kad
ne mogu da zaspim, ili u onim polubudnim časovima kad
nisam više budan, a još nisam zaspao, ili u trenucima
sporog buđenja, kad se teško izvlačimo iz zamršenog sna, kao iz mlake, smrtonosne
močvare.
Tada se dešava da reči nasele moju svest, otvore u
njoj svoj bal pod maskama i izvode tu svoje igre, od krutih
menueta i avetinjskih kadirila do prostog bezočnog
kreveljenja, ludog đipanja i bučne terevenke. Maskiraju
se, demaskiraju, izdaju se za ono što nisu, teraju šegu sa
mnom kao što se ja inače igram sa njima, tako da se na
kraju ne zna ni šta je šta ni ko je ko, kao da je potpuno
nestalo u svetu svega što se zvalo mera i razum, red i
pravilo, i kao da je bezumlje (ali neko plansko i
zlonamerno bezumlje!) postalo opštim zakonom.
Tada se, u neko doba, trzam i budim iz tog košmara.
Palim svetlost. Teško hvatajući dah, pipam otupelim
prstima tvrdinu zida i mekotu postelje, i tražim put
povratka u svoj svet.
Sporo se pribiram i snalazim, čudeći se što su sve
stvari u sobi na svom mestu i što sve nije ispreturano i
polomljeno. Polagano i oprezno tražim reči koje se, jedna
po jedna, vraćaju u svoja stara utvrđena značenja i
pojavljuju na ivici moga vidokruga. Poneka od onih
noćašnjih reči ne javlja se nikako, kao da je propala u
svom rođenom nesmislu, zauvek. Ali ja znam da će se pre
ili posle vratiti i ona, cela i neokrnjena, u svom starom
obliku, sa svojim smislom. Naravno, to ne znači da se
prvom prilikom neće opet odmetnuti u neki noćni
karneval, kao hajduk u planinu.. *** Brams — koncert za violinu i orkestar, u D-đuru.Pretposlednji stav svršava skladno, alt onim dubokim i skupim skladom koji je iskupljen svim onim što mu je prethodilo.Tako bi trebalo da svršava svako, i najmanje, moje delo. Tako i moj život sam.
Postoji ono što je moj život, moje veliko unutrašnje pozorje. Ono nešto, nežno iznad nas, kada se zatvaraju naša ulična vrata.Tada zaokruzujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine uzdiže se u nama, najzad, onaj veliki crveni drhtaj zavese.
PESMA NAPUŠTENOG OGLEDALA
O gde si ti što se u meni krećeš Ti što u meni lik tvoj tek pljusne I pokret ti ruke ko hoćeš il’ nećeš Da staviš ruž na svoje usne O gde si ti radosti što me stalno prati Tvoj prolaz ko da se u meni njiše Kraljice moja sa kosom paprati Sa očima tvojim boje kiše Kao što zemlja proleće čeka Vrebam kad ćeš prominut u času Žudno te čekam ko voda neka Zamah vesela po svom talasu U mome ramu tamnom i dubokom Nudim ti sve moje podglede skriven Približi mi se progutaj me okom Zakrili i moju senku i mene Pregazi me kao vojske more Zauzmi moja brda i dolove I moje misli i snove noćne Parkove cvetne i moje dvorove Otkrij mi kako ti obrazi rude Ko zločin neki il urota Bolje no usne koje se nude Il narod kad je usred komplot Kao u zavesi u baruštinama po tragu neke barske ptice Bori se s onim što je u nama Ono što si bila utri nemilice Povrati se licem u moje lice I nek tvoje oči moje oči love Vrati mi čar neba i izmaglice Povrati mi vid i snove
***
"..Reći ću ti veliku tajnu: ja ne znam da govorim o vremenu koje na tebe liči. Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice mašu rukom pošto su vozovi otišli.."
"..Kao na usnama reč Kao pesma u grudima Kao božanski nazreni dah života Postoji ono što je moj život A postojiš i ti tragedijo moja Moje veliko unutrašnje pozorje Ono nešto nežno iznad nas kada se zatvaraju naša ulična vrata Jer tada zaokruzujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine Uzdiže se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese.."
"Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši. Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja... O svesti moja, o ludosti moja Moj mesecu maju, melodijo moja Moj raju, moj požaru.."
“Anica Savić Rebac nije bila samo najobrazovanija žena svoga doba, već je bila jedna od najobrazovanijih pojava u sveukupnoj srpskoj kulturi.” (Bratislav R. Milanović)
АПРИЛСКО ЈУТРО У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца, Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа, И видела сам где цветају зоре неизречне Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим: О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови, Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни, цветови звезданих бескраја, О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души! Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу, Буђење рана што поново тону, у тешке облаке, Па модре сасе априлских ведрина Тихе маргерите у бездану морске траве, И пламене купе и гроздови свилни И гране јабука у цвету, сан ми отвараху чудне бескраје: Небесне стазе ме завале, с обрицањем једва подношљиве среће.
S A F I J S K A O D A
Putnice večna kroza sve svetove, Ti što svetlošću dubokom prosijavaš svest i san, I vezom tajanstvenom držiš život i smrt; Ti što k'o nesito sunce upijaš u se sve magle i sva mora prostranstva, I sijaš plamenom novim iz predmeta svakog u koji god zađeš; Zašto si izabrala za večno-usamljeno svoje ognjište Moje srce? Što da zagreva tek svoju samoću? Nevidno svima i slepo za sve, utonulo u mrežu snôva, Neplodno k'o zrno svetlosti bačeno u pustinju neba, Sito u večitoj gladi, gladno u večnoj sitosti, Nahranjeno tek srećom svoga bola: Ono te slavi kao skrivena Kadionica u dnu oltara, Tebi tek znana, — i sniva sen tvoje milosti, o Afrodita!
Na međi sna i života, Gde teku najgorče struje, Čekam te: Pojavi se, Večna, iz nebesnih ponora svetih! Bolesni gôre meseci uz tvoje putanje, preda te rasuti U ognjenoj tuzi krvare k'o rane cvetovi jesenji, — Zgaženi dani na stazi prošlosti bolno ti cvetaju snôva u susret.
Zasijaj i meni! K'o nimfa u času tvog mitskog rođenja Ogledalo držim ti spremno u najtišem bezdanu duše, Već tvoj u njemu sniva lik k'o dalek plam. Hodi! Svemeđesepred gobom ruše: vekovima se igraš dugim Kao trenucima, sahnu daljine od zvezde do zvezde, od duše do duše.
O, spusti k'o most preko ponora mračnih Plamenu svoju dugu napokon do praga i moje samoće. PROLETNJI DITIRAMB
Planulo je proleće u tisuć cvetnih strukova, Gori u ružama srce moje ljubavi, Sada, u času kad procvali vrtovi vladaju svetom. Bezdana trava je modra i čempresi zlatni, Vetar je samo šušanj svile nebesna svoda, A ja imam tvoju dušu kao prostran vrt. Negde daleko okreću vidici Sunčane kaskade i daždeve plave, No srce neba gori u postojanoj žari. Prelivaju se mesečaste manjolije k'o vodoskoci, Sve grane drhte u zagrljaju, A moja je duša na tvojim usnama, Kao pečat je spuštena moja duša na tvoje usne, za navek. U granama pevaju vetri k'o ptice purpurne, Bezgraničnog proleća nišu nas vali. Sunčani vinogradi kraj mora Kroz tvoje tamne trepavice zrače, A bašte Afrodite sjaju beskrajem kao zvezde. ***
"Ljubav pušta uvek jedan jedini koren istovremeno u dva bića čiji se jedinstveni buket i hrani njegovim sokovima. Ali, kad nestane deo tog jedinstva, sokovi koji su davali maha životu, ciknu, zgrušaju i okrenu se svojom hranljivošću otrovima, očajanju. Život koji se u takvim trenucima poriče, ne znači nihilističko prevazilaženje apsurda, nego izražava nemoć da se opstane među koordinatama jednog smisla dosegnutog tako ljudskim intelektom ljubavi u času kad nema više svega onog što mu je davalo realni čar lepote…"
*** „Lepi se mogu nazvati miljenici svetlosti… A svetlost je lepota, kao što su lepota istina i znanje, a sredstvo kojim se ostvaruje istina, to je ljubav.“ "Ljubav je jedino kadra naše pustinje pretvoriti u oaze."
Vatru naloženu drvima koja teško gore moramo češće podsticati da bi se održala. Na isti način treba plamen uspavane mentalne aktivnosti, s vremena na vreme, probuditi.
Moje rodno mesto je Idvor. Ali tim nije bog zna koliko rečeno, jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti.
Osećao sam treperenje vazduha i onda kada sam kao pastir čuvao volove i pokušavao da sviram u frulu. Malo je bilo stvari koje su me više zanimale od sviranja srpskog gajdaša koji je pritiskanjem mehova od ovčije kože nagonio vazduh u cevi i prstima regulisao protok i melodiju koju je ovaj instrument stvarao. Najviše me je zanimalo usaglašavanje ili ”štimovanje” gajdi. Nisam ni sanjao da ću nekoliko godina kasnije taj isti posao obavljati električnim kolima. Operaciju podešavanja nazvao sam ”električnim saglašavanjem”, a taj izraz je kasnije bio opšte prihvaćen u telegrafiji bez žica. Ali niko ne zna da su i funkcionisanje i njeno ime vukli poreklo od srpskog gajdaša koga sam slušao nekih dvadesetak godina pre nego što sam došao do svog izuma 1892. godine.
Verni starim običajima Srba, u dugim zimskim večerima Idvorci su održavali svoja posela. Kao dečak ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi napravljenoj od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih cigala, omalterisana i okrečena. Ljudi su pušili i razgovarali, a izgledali su kao senatori, samozvani čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih kukuruznih klipova. To bi radili celo veče. Starije žene sedele su na malim klupama duž zida; one su prele vunu, lan ili kudelju, šile ili vezle. Kao majčinom ljubimcu meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi..
...Dok sam sedeo u birou za zapošljavanje i očekivao da me neko zaposli, nisam mogao odoleti a da ne posmatram moje drugove iseljenike, koji su, kao i ja, sedeli i čekali da budu zaposleni. Činilo mi se da su bar za klasu ispod mene, a ipak nisu imali teškoća sa useljavanjem. Njima nije bila potrebna intervencija ili nečija naklonost da bi ih primili. Meni je to trebalo i po tome sam zaključio da su oni ipak izgledali činovnicima kao poželjniji i traženiji. "Istina je," — govorio sam u sebi, "da oni imaju neke zanate, da imaju verovatno nešto novaca i da, sudeći po odeći, izgledaju bolje od mene."
Ali odkud to da čovek koji ima neki zanat, ima novaca i odelo, u Americi mnogo više vredi nego u Idvoru, mom rodnom selu? U Idvoru smo imali kovača, kolara i berberina; to su bile naše zanatlije; imali smo i jednog Grka trgovca kojije imao mnogo novaca i nosio skupa varoška odela, ali nije bilo nijednog uglednijeg srpskog seljaka u Idvoru, bez obzira koliko je bio siromašan, koji sebe nije smatrao važnijim od ovih ljudi čija je uloga prolazna.
Saznanje o našim tradicijama i naša duboka vera u njih, stvarala je u nama osećanje nadmoćnosti nad onim ljudima koji su lutali unaokolo bez tradicije i bez ičega što bi ih čvrsto vezalo za jedno određeno mesto. Svaki novajlija je kod nas morao da prođe kroz strogi ispit i o njemu se nije sudilo po njegovoj veštini u nekom zanatu, po novcu koji ima, niti po njegovom odevanju već po njegovim ličnim osobinama, ugledu njegove porodice i tradicijama sveta kome je pripadao. Očigledno, u Kasl Gardenu nisu ovome pridavali nikakvu pažnju, jer mi nisu postavili ni jedno pitanje o porodici, istoriji moga sela, istoriji Vojne granice ili o srpskom narodu.
"Kada god budućnost potisne sadašnjost mi je odbacujemo u ime budućnosti za kojom žudimo, a koju nikada nećemo imati."
"Vi umete da računate vreme. Ja ne umem. U početku, zato što sam osetila da sam ista; kasnije, zato što sam osetila da sam drugačija. Izmedju pre i posle, izgubila sam zauvek svoje vreme. Računaju ga samo oni koji ničega ne mogu da se sete i koji ništa ne mogu da zamisle."
"Duge godine pouka pokazale su nam da se jedino možemo pouzdati u naših pet čula. Ideje se rascvetavaju i brzo uvenu, sećanja se izgube, nade se nikad ne ostvaruju, osećanja su nestvarna. Miris, dodir, sluh, vid i ukus jedini su pouzdani dokazi našeg postojanja i odslikane stvarnosti sveta."
"I dalje verujem da Sunce izlazi svakog dana i da svako novo Sunce najavljuje novi dan; dan koji je juče bio budućnost. I dalje verujem da će današnji dan, u trenutku zatvaranja jedne stranice vremena, obećati sutra - ranije nepredvidivo, kasnije neponovljivo."
"Kada god budućnost potisne sadašnjost mi je odbacujemo u ime budućnosti za kojom žudimo, a koju nikada nećemo imati."
"Čovek mora da siluje stvarnost, da je potčini svojoj imaginaciji, da je rastegne izvan njenih smešnih granica." "Svaki
lavirint, naime, ima neko logičko rešenje i to se rešenje može logički otkriti. Jedan se lavirint
rešava tako da uvek idete udesno; jedan tako da idete dvaput ulevo, a onda dvaput
udesno, drugi tako da triput idete udesno a onda dvaput ulevo itd. Uvek postoji neka igra brojeva, igra odnosa između
dva člana binarne opozicije (levo/desno) koja je aritmetički izraz
lavirinta, dakle princip njegove konstrukcije i rešenje njegove tajne."
"Znala je
drevna mudrica da ništa nije onako kako izgleda, i da iza svih pojavnosti postoji tajna koja ih
istovremeno poriče i upotpunjuje. Muškarci nisu mogli da ovladaju svetom dok god su
žene znale ove tajne. Ujedinili su se da bi ih lišili dostojanstva, sveštenstva,
privilegovanosti; osakatili su i prepravili drevne tekstove koji su priznavali dvopolni
karakter prvog božanstva, izbacili su pominjanje Jahveove supruge, izmenili su rukopise da bi prikrili istinu: prvo
stvoreno biće bilo je i muško i žensko, sačinjeno po slici i prilici Božanstva
koje je
obedinjavalo oba pola; umesto njega su
izmislili ljutitog, osvetoljubivog Boga."
"Jedan život nije
dovoljan, potrebno je više egzistencija da bi se upotpunila jednoličnost. svaki identitet se
hrani drugim identitetima.(…) Istovremeno pripadaš sadašnjosti, prošlosti i
budućnosti: epopeji današnjice, mitu jučerašnjice i slobodi sutrašnjice."
"Ko sam ja? A
odgovor je uvek bio isti: ja sam ona, a ako sam ona voleći nju volim sebe, a voleći sebe
volim nju, te na kraju neću moći da odgovorim na pitanje ko sam, jer ova je ljubav
zauvek uništiti moje ja."
Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od ovih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je, grade budućnost. Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.
I kao što lekarstvo ne napreduje da bi lečilo, već da bi uzgred lečeći usavršilo svoju primarnu suštinu, tako i čudotvorstvo kao najveći oblik medicine iscrpljuje svoju najdublju svrhu u unapredjivanju čudotvornosti, te nepostojeće veze s Tvorcem, a ne u efektu čuda na ovu ili onu ličnost.
Nevin biti- razmišljao je Toma- znači li to biti prazan kao ćup iz koga je trenuta suša isparila svaku kapljicu vode? Pust kao telo iz koga je smrt istisnula poslednji uzdah? Ničim nenastanjen kao praznina? Ili, naprotiv, to znači biti prepun, krcat neporočnošću kao mazga blagom? Nakljukan nevinošću kao ćuran tovljen za gurmansko uživanje Boga? Kao što Nojev kovčeg beše zatisnut smolom, biti zatvoren svetošću? ***
Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena.
Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti?
Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini, nego prdire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja. Za gubavce nema nade, nema isceljenja, nema povratka. Guba je neizlečiva. Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih. Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.
U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.
Apatija se naročito ogavno ispoljava u potpunom odsustvu lične higijene, koja razvija onaj opak, maligni izgled koji postiže svako zlo koji se ničim do čudom ili čarolijom ne može zaustaviti.
Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama, nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist.
Vetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire.
Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.
Ni sadukeji ni Mesija (dogmaticima) nisu ni najmanje vodili računa o ličnim željama. Oni su bili ovejani idealisti, njima nije bilo važno šta košta njihovo hiljadugodišnje carstvo ni koga košta, nego ko će ga i kako uspostaviti. A što će pri tom mnogima od nas po leđima pucati, to je bilo sporedno, jer na kraju krajeva leđa su ipak bila naša a ne njihova.
Šta je ljubav u grešnom svetu do izopačenost, šta je slava do poniženje, šta čast do beščašće, vrlina do porok, hrabrost zločin, milosrđe saučesnik propasti. U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji.
Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.
Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli.
Citati –Ništa nas ne može prinuditi da uživamo u životu tako efikasno kao pogled bačen na čoveka koji od tog istog života pati.
–Tvoja sutrašnja patnja neće njima olakšati današnje muke.
–Lepljivi vazduh visio je u dronjcima ispod nadstrešnica u kojima su se gušile ptice.
–Ako umreš umesto mene, umesto mene ćeš postati Bog.
–Može da bude čist za veru, ali odbija da se radi nje uprlja.
–Tvorevina je važnija od Tvorca, Učenje od učitelja, Spasenje od Spasilaca…
"Na svetu ne postoji ništa jače... ni nemoćnije od reči." " U dane sumnji, u dane mučnih razmišljanja o sudbini moje otadžbine - jedina si mi podrška i potpora ti, veliki, moćni, pravični i slobodni ruski jeziku! Kad tebe ne bi bilo, zar bih mogao da odolim očajanju, videvši sve što se dogadja u mojoj zemlji. Ali nemoguće je verovati da takav jezik nije dat velikom narodu!"
U potrazi za smislom činimo, nažalost, mnogo besmislenog.
Za trenutke koje volimo i kojih se rado sećamo, zahvalimo sebi i onima koji su tu zbog nas. Čuvajmo one koji imaju smisla za pažnju,smeh i ljubav.
PESME U PROZI - SENILIA
"Dobri moj čitaoče, ne listaj ove pesme jednu za drugom: verovatno će ti dosaditi - i knjiga će ti ispasti iz ruku. Čitaj ih svaku za sebe: danas jednu, sutra drugu, pa će ti neka od njih, možda, uliti nešto u dušu." I.T. *** "...Čisto plavetnilo razlilo se po celom nebu; na njemu je samo jedan oblačak - kao da plovi, kao da se rasplinjuje. Ni daška vetra, jara... Vazduh - kao pomuzeno mleko! "O, dosado, dosado, prožeta žalošću." Niže se čovek ne može spustiti. Zapravo, bolje bi bilo da zavidim! Da, ja i zavidim - kamenju." " Diskutuj s čovekom pametnijim od sebe: on će te pobediti... Ali iz samog poraza možeš izvući korist za sebe. Diskutuj s čovekom tebi ravnim: ma ko pobedio, ti ćeš, bar, osetiti zadovoljstvo borbe. Diskutuj sa ograničenim čovekom; diskutuj ne iz želje za pobedom; ti mu možeš biti od koristi. Diskutuj, čak sa glupakom! Nećeš steći ni slavu, n korist... Ali zašto da se katkad ne zabaviš!"
*"Išao sam ulicom... kad me zaustavi prosjak, oronuli starac. Upaljene, suzne oči, pomodrele usne, odrpane rite, nečiste rane. O, kako je beda bezobrazno oglodala to nesrećno stvorenje. Pružio mi je crvenu, oteklu, prljavu ruku... Ječao je, vapio za pomoć... Počeo sam da preturam po džepovima... Ni novčanika, ni časovnika, čak ni maramice... A prosjak je čekao... i njegova ispružena ruka lako se njihala i podrhtavala. Izgubljen, zbunjem, krepko sam stegao tu prljavu, drhtavu ruku.. "Ne zameri, brate; nemam ništa, brate." Prosjak zaustavi na meni svoje upaljene oči; njegove se modre usne osmehnuše - i on sa svoje strane stisnu moje hladne prste. - Šta ćeš, brate, - promrsi on - i na tome ti hvala. I to je milostinja, brate. Shvatih, da sam i ja dobio milostinju od svoga brata." "Kad mene ne bude, kada sve što je ostalo od mene postane prah - o ti, jedini moj prijatelju, o ti, koju sam voleo tako duboko i tako nežno, ti, koja ćeš me sigurno nadživeti - ne dolazi na moj grob... Ti nemaš tamo šta da tražiš. Ali u trenucima usamljenosti, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna tuga, tako poznata dobrim dušama, uzmi jednu od naših omiljenih knjiga i pronadji u njoj one stranice, one retke, one reči, od kojih su nam - sećaš se! - zajednički navirale slatke i bezglasne suze..." "- Šta znači to ječanje? - Patim, silno patim. - Da li si čuo žubor potoka koji udara o kamenje? - Čuo sam... ali čemu to pitanje? - Jer taj žubor i tvoje ječanje - isti su zvuci, i više ništa. Samo evo šta: žubor potoka može da razveseli nečiji sluh, a tvoje ječanje nikoga neće ražalostiti. Ti se ne uzdržavaj, ali upamti: sve su to zvuci, zvuci - kao prasak slomljenog drveta... zvuci - i ništa više." " O moja mladosti! O moja bodrosti! - klicao sam ja nekad. Ali kada sam tako klicao još sam bio mlad i bodar. Tada sam prosto hteo da pomazim samoga sebe tužnim osećanjem, da glasno sebe požalim da se tajno poradujem. Sada ćutim i ne oplakujem glasno ono što je izgubljeno... To me ionako neporestano glođe, gluvo glodje. Eh! Bolje je ne misliti! - uveravaju seljaci."
--- – Znaš čega sam se setio, brate? Jednom sam se posvadio s pokojnom majčicom, ona je vikala na mene, nije me htela saslušati... Na kraju sam joj rekao: vi me, štono se veli, ne možete shvatiti, mi pripadamo različitim generacijama. Ona se strašno uvredila, a ja sam pomislio: šta da se radi? Pilula je gorka, ali mora se progutati. Eto, sada je došao red na nas i naši naslednici nam mogu reći: vi niste naša generacija, progutajte tu pilulu." (Očevi i deca) "Svaki dan dolaze stari roditelji na grob svoga sina Basarova: "Sakrivalo se ma kako strasno, grešno buntovno srce u grobu, cveće što raste na njemu, gleda mirno na nas svojim nedužnim očima, ona nam ne govori samo o večnom miru 'ravnodušne' prirode, ono nam govori i o večnom pomirenju i o beskrajnom životu." (Očevi i deca) *** "Kako slobodno dišu grudi, kako se brzo
pokreću udovi, kako se krepi svaki čovek, prožet svežim dahom proleća…A kako je ta
ista šuma lepa u jesen! Nema vetra, ni sunca, ni svetla, ni kretanja.Blagim se vazduhom širi
jesenski miris, nalik na miris vina. Na lipama visi poslednje zlaćano lišće. Vlažna se
zemlja ugiba pod nogama. Grudi mirno dišu, ali dušu obuzima čudan nemir. Ideš, a
pred oči ti izlaze drage slike, draga lica, mrtva i živa.Čovek vlada celom svojom
prošlošću, svim svojim osećajima i silama, celom svojom dušom."
(Lovčevi
zapisi)
"Je li sreću zaslužila?
Ovakva pitanja čovjek postavlja samo u mladosti. Sve na svetu dobro kao i zlo nije čoveku dato po zasluzi, nego od jednoga za sada nepoznatoga logičkoga zakona, u koji se još ne usuđujem da upustim i ako mi se katkada čini da o njemu imam mračnu predstavu."
(Stepski kralj Lir)
*** "Istina koja nije izrečena u pravo vreme, gora je od laži. "Na svetu ne postoji ništa jače... ni nemoćnije od reči." "Suze su poput oluje; poslije njih čovek je uvek mirniji." "Kad jednom priviknemo svoju savest da nešto primi kao nužno zlo, to uskoro počinje sve više da nam izgleda kao nužno, a sve manje kao zlo." "Postoje prilike u kojima je taktičnost neumesna, gora od grubosti."
"Reč 'sutra' izmišljena je za neodlučne ljude i za decu."
"Priroda ne mari za našu čovečju logiku, ona ima svoju, koju mi ne razumemo i ne priznajemo, dok nas kao točkom ne pregazi."
"Novo tlo valja orati plugom, koji duboko prodire, a ne ralicom što se skliže površinom."
"Sudbina ne savija, ona lomi" - ruska poslovica
* Slična kratka priča se desila u mom životu. Hodala sam ulicom i kod Narodnog pozorišta sedeo je prosjak. Pocepan, prljav, zapuštenog izgleda. Sedeo je na betonu i pokušavao da ustane ali nikako. Sretoše nam se pogledi i on mi reče pružajući ruku: Pomozi mi... Zbunjena pružih mu ruku i povukoh da ustane. Gotovo da sam zaboravila taj dogadjaj.
