Исидора Секулић

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

***

Мистерији путовања и стаза је велики; највећи. Све животно кретање дешава се по хоризонталним путевима пред нама; све духовно кретање по вертикалним путевима над нама. Великим делом, човеку није дато да бира пут, него само да суђени пут прими и заволи. А и кад привидно бира пут, отискује се стварно у незнано и тајанствено. Куда води изабрани пут? У резултат? Платон је записао: „…а што називамо резултатима само су почеци.“ То јест, символи за нове путоказе и путеве. Нема познатог пута, истог пута. Она чувена „стазица између села и гробља“, којом сви морају, није ли она ни једна, ни иста. За неке је дуга предуга, за неке кратка, немилосрдно кратка. За неке значи напредак и раст, за неке сушу и вењење. На путићу од села до гробља исписане су све људске судбине, од којих две нису исте. Зато што путеви крију највећа тајне, зато тако ужасно ћуте. С обе стране пута њиве пуцкетају, воћњаци ћућоре, шуме, хује и пошкришљују, али пут је заковано нем, запечаћено нем.

МИСТЕРИЈ ПУТА И СТАЗЕ

***

Праштање је висок степен врлине. То није помирење завађених, то је самопрегорење униженог и увређеног. Праштање је велики морални задатак сав на једној страни. Прашта онај који прашта без спољне церемоније мирења, без сатисфакције; прашта безусловно, не чекајући реакцију увредиоца. Ретко бива тако.

Скоро све, можда све у човеку може из воље родити се, и произићи, само љубав не. Ко љубав има, има облик живота, има позив и циљ. Ко љубави нема, као уклет је, ма шта друго имао. То проклетство, осећање тог проклетства, реалност је. Реалност је појединих личних живота и реалност је читавих историјских епоха, кад се у свеопштем животу осећа суха болест.

Пусти добро дело низ воду, а ти пођи уз воду, добро дело ће те стићи. Пословица 

Борислав Пекић - Сабрана писма из туђине

Компромис

Тога дана време је било енглеско. И било је и није било хладно. И падала је киша, и није. Ветра није било, иако је дувало. Небом се вукла бледа мрља коју медитерански мегаломани зову сунцем и за коју се на Континенту тврди да је округло, жуто и врело. Под њим је све изгледало делимично. Делимично јасно и нејасно, видљиво и невидљиво, лепо и ружно. И људи су изгледали као генетички експерименат на пола пута између успеха и неуспеха; ни сасвим мртви, ни потпуно живи. Изашао сам из куће између један и два. Нисам био одевен ни добро ни рђаво. Нисам се осећао најбоље али ми ни лоше није било.

Све, дакле, као што је ред у земљи која је измислила компромис да би под његовом заштитом неговала своје једностраности, крајности и непомирљивости.

Датум настанка компромиса није познат. Тврди се да је човек златна средина између божанства и животиње, и да је то први успели компромис из којег су произашли сви остали. Како су Енглези настали, нешто је јасније: као симбиотички компромис непријатељских племена која су прелазила Канал, течни кормпромис између мора и реке. Енглеска историја и сама је компромис између жудње да се у њој уопште не буде, и нужде да се њоме влада. Геополитички између воде и копна, Британце је срце вукло водама Запада, разум земљама Истока, а остали су на средини – у води, но близу копна.
…..
Начелно, компромис означава средње решење од два могућа и махом боља. Равнотежу између крајњих могућности и ограничених услова да се оне постигну. У историји је то покушај да се побеђена страна задовољи осећањем да јој није отето све што се могло. У философији је то често истина која најбезболније уједињује све наше зблуде, а у науци начин да се од неке загонетке направи одгонетка која ће опет једном постати загонетна. Али, ма како бибилијски презирали копромисе, због којих ништа није ни вруће ни хладно, већ је све отужно млако, без њих цивилизован живот није могућ. Без извенсих компромса ни улицом не бисмо могли проћи. Сви би, наиме, држали да је улица само њихова.
…..
Компромис, као и сваки хибрид, саздан од разних па и противречних тенденција, никад, наравно, не изгледа нарочито привлачно. Нипошто лепо као чисти облици крајности, од којих је, силом прилика и разума, склопљен. Напротив, често изгледа наказно, као недоношче својих крајности. Али, погледамо ли историју, видећмо парадокс: ружно је све што је од лепих, чистих крајности саздано, а ружни компромиси чине њен лепши део.
Да, неугледни, наказни, ружни компромиси. А од историје се не иште да буде лепа него подношљива.