Da nije oblaka, šta bi bilo sa mnom i šta bih radio?
ZAKLETVA ŽIVOTU:
Nikada te neću izdati
sasvim, mada sam te izdavao i izdavaću te na
svakom koraku.
I kada sam te mrzeo, nisam mogao da te zaboravim.
Preklinjao sam te da te podnesem.
Zvao sam te ali nisam dolazio; urlikao sam ali
mi se nisi ni osmehnuo. Bio sam tužan a nisi me tešio. Plakao sam a
nisi mi zasladio suze. Pustinja si
bio mojim molbama, grob mome glasu.
Tišina si bio mojim mukama a pustinja mojim samoćama. Ubijao sam u
mislima prve trenutke života a zagrmeo tvoje početke. Hteo otrov tvojih korena, htedoh da presuše voćke
i presuše izvori; žudela je moja duša.
No zahvalna ti je duša moja za
osmeh koji je videla samo ona, a niko
drugi, zahvalna za susret koji niko
nikada nije saznao, taj susret se ne zaboravlja već tajnom verom u tebi odjekuje u tišini, ozelenjava pustinju, zaslađuje suze i razvedrava samoće.
Zaklinjem se da nikada nećeš saznati za moju veliku izdaju.
Zaklinjem se svim najsvetijim - tvojem osmehu, da se neću rastati od tebe.(...)
Ključ naše izdržljivosti
Onaj ko bi, kroz imaginaciju punu sažaljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo biće moglo naći - monstrum ljubavi i najveća žrtva u istoriji srca. Ali takvu nemogućnost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju naših strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, objašnjenje je u tome što nam ništa, osim naših bolova ne stoji na putu; tuđi nam bolovi izgledaju objašnjivi i prevazilazivi: čini nam se da drugi pate zato što nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duševne vedrine. Svaka patnja, osim naše, izgleda nam opravdana ili komično jasna; kad ne bi tako bilo, duboka žalost bi bila jedina stalna veličina u prevrtljivosti naših osećanja. Ali mi žalimo isključivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja što beskrajno traje oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bića što pate. A i kad bismo imali čudesno živo pamćenje u kome bi se vazda čuvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. Život je moguć jedino zahvaljujući popuštanjima i propustima naše imaginacije i našeg pamćenja.
Mi crpemo našu snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadživi trenutno poniranje u sveopšti bol, budući da je svako srce oblikovano isključivo za određenu količinu patnje. Postoji nešto kao materijalna granica naše izdržljivosti; širenje svake pojedinačne tuge, ipak, dotiče tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najčešće, početak naše propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama našeg srca; a kad bi ono imalo šire prostorne razmere, naše bi boljke bile još veće, jer svaki bol uključuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam pokaže neizmerno sitne proporcije naših nesreća; pred našom sklonošću ka kosmogoničnom umnožavanju on se nemoćno povlači. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz slučajnosti ili iz poraza mozga, već iz pogrešnog poimanja prostora koje se začinje u srcu...
Onaj ko bi, kroz imaginaciju punu sažaljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo biće moglo naći - monstrum ljubavi i najveća žrtva u istoriji srca. Ali takvu nemogućnost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju naših strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, objašnjenje je u tome što nam ništa, osim naših bolova ne stoji na putu; tuđi nam bolovi izgledaju objašnjivi i prevazilazivi: čini nam se da drugi pate zato što nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duševne vedrine. Svaka patnja, osim naše, izgleda nam opravdana ili komično jasna; kad ne bi tako bilo, duboka žalost bi bila jedina stalna veličina u prevrtljivosti naših osećanja. Ali mi žalimo isključivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja što beskrajno traje oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bića što pate. A i kad bismo imali čudesno živo pamćenje u kome bi se vazda čuvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. Život je moguć jedino zahvaljujući popuštanjima i propustima naše imaginacije i našeg pamćenja.
Mi crpemo našu snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadživi trenutno poniranje u sveopšti bol, budući da je svako srce oblikovano isključivo za određenu količinu patnje. Postoji nešto kao materijalna granica naše izdržljivosti; širenje svake pojedinačne tuge, ipak, dotiče tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najčešće, početak naše propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama našeg srca; a kad bi ono imalo šire prostorne razmere, naše bi boljke bile još veće, jer svaki bol uključuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam pokaže neizmerno sitne proporcije naših nesreća; pred našom sklonošću ka kosmogoničnom umnožavanju on se nemoćno povlači. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz slučajnosti ili iz poraza mozga, već iz pogrešnog poimanja prostora koje se začinje u srcu...
