"Jezik kojim je pisan Ararat čist je kao voda potoka. U svakom njegovom molekulu već unapred, zbijeno podrhtavaju i blistaju mišići velike tajanstvene reke, a zatim kao planina visoki talasi okeana, pred čije noge se ova velika reka na kraju svog puta ponizno prostire."
„Ararat je saga o mađarskoj grofovskoj porodici Dukaj. O ljudima i događajima koji su menjali istoriju. O otmenosti, strasti i ponosu. O raskoši koja često zjapi prazninom. O traženju utehe i smisla.
Ararat je i freska istorijskih događaja u Evropi s kraja 19. i iz prve polovine 20. veka. Ali, ti događaji samo su diskretna pozadina. U prvom planu, u fokusu (da se poslužimo rečnikom fotografa) su lični doživljaji Dukajevih. A pre svih mlade grofice Zije."
Ljiljana Habjanović Djurović
Ararat je druga knjiga trilogije o porodici "Dukaj" koja obuhvata period neposredno pre I svetskog rata pa sve do početka II svetskog rata. Prethodi joj "Purpurni vek" a nakon nje život porodice Dukaj opisan je u romanu " Pobesneli Anđeo"
Zilahi je kroz razne dogodovštine porodice Dukaj maestralno kroz period od 30 godina, opisao čitav međuratni život svih društvenih slojeva. Kraj I rata i početak II su potkrepljeni preciznim istorijskim činjenicama, što daje romanu posebnu draž. Ono što je posebno kod Zilahija to su njegovi opisi likova i prirode do najsitnijih detalja koji vas teraju da zamislite svaku vlas kose svakog od likova, ili da čak osetite miris prirode kada je opisuje.
***
„Napolju je sve izgledalo nestvarno: sunčev sjaj, ukus vazduha, lišće vrbe koje je šumelo na vetru, i strahovito visok i udalj nebeski svod. Dečaci su nekoliko trenutaka nemo upijali u sebe silnu misteriju života, koji, neka nam se makar i na trenutak učinilo da ćemo ga zauvek izgubiti, deluje kao doživljavanje nekog čuda od koga nam zatreperi srce.
"Potok nije bio starosedelac u ovom parku. Zarobili su ga još tridesetih godina prošlog veka u šumi u dnu brežuljaka obraslih žbunjem kao kakvu divljač koja se prokrada kroz čestar; ulovili su ga, savladali, vezali i okovanog veštačkim obalama proveli kroz park..Potok nikad nije zaboravio ovu nepravdu i nije prestajao sa tim plačem, brišući svoje nepresušne suze u velike listove lopuha i u čupkaste marame paprati.."
***
Ništa Mađaru ne pomaže što se zove makar i grof Dukaj, u očima zapadnjaka on je još uvek pripadnik naroda koji nosi kožne štitove i pije kobilje mleko.
Sluganjska duša.. uvek služi gospodara a ne čoveka.
A politika?
– Ona vam tačno liči na nekog krajnje nedotupavnog čoveka koji besno galami.
Nije važno kako je mislio pre pet ili deset godina. Kad čovek jednom postane ministar on ne misli više glavom, već stražnjicom kojom se zalepio za fotelju.
---
"Jelka se okretala, na revijskim pozornicama Pariza žene su se svlačile već sasvim gole, debeli holandski malograđani su zgrtali zlato sa dalekih džinovskih ostrva, Italija je samo glačala svoj divni bariton a u Berlinu su i policajci smatrali da već sama pristojnost zahteva od njih da budu homoseksualci. U ovu Evropu je bila čvrsto ugrađena Austro-Ugarska monarhija, u ovu monarhiju je bio uzidan dvorac u Araratu,,ne kao neka mađarska osobenost, nego kao splet tkiva evropske vladajuće klase, jer je krv upola austrijskog visokog plemstva zemlje već odavno bila pomešana sa krvlju italijanskih, španskih, poljskih i engleskih aristokrata, švedskih i grčkih veleindustrijalaca ili levantinskih naboba."
"Kompromisima se ne može stvarati istorija ni u jednom ni u drugom pravcu, jer kako bi inače dolazilo do sukoba koji stvaraju istoriju.
Sudbina Dukajeve dece nagoni nas na to da se odvažimo na smelo tvrđenje kako treba verovati u to da se vaspitanjem mogu stvoriti sasvim novi ljudski karakteri nezavisni od rada hromozoma i gena.
Strah od smrti vodi životu ali strah od života vodi u smrt.
Pokojni kralj leži u postelji povezan maramom. Lekari vade svoje instrumente i pristupaju poslu...Ja držim metalnu posudu na koju doktor Monteiro postavlja izvađeno srce. Da li mi je drhtala ruka? NIje drhtala. Da li su mi zadrhtale misli? Nisu zadrhtale.
Nije kriva slavina što iz nje ponekad umesto čiste vode poteče neka mrka tečnost. Tako je i ovde, krivica nije bila do Barili već do rdje u uzidanim i podzemnim cevima društva.
