Nisam očajavala.. bila sam mirna. Samo sam mislila kako je za širenje neophodna praznina . A ako sam nešto imala onda sam imala prazninu. I stalno sam hodala malo nagnuta unapred kao da je guram pred sobom.
Tamo gde svaki glas ima dvostruki odjek tamo ne može da bude istine.
Kada je telo spokojno onda je I duša mirna.
Vraćao se kasno uveče, modrih usana I grdila sam ga što se nije bolje umotao ćebetom dok se vozio fijakerom. On je ćutao, uvek je ćutao. Ali nikada nismo živeli sa tajnama. Prostrla sam svoj život pred njim a njegov je ležao preda mnom.
Život se kusa velikom kašikom ili srče iz male ali ne može se samo sedeti I gledati u njega.
Kada izaberš sve nestaje kao rukom odneseno. Kada se odlučiš to je sreća.
Najbolju stvar koju čovek može da nauči u životu jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutiš I pamtiš.
Ono što je u tebi niko ne može da ti oduzme, a ono što je izvan tebe svejedno nije tvoje .
Postoji samo jedan način da se čovek otrgne zlu. Da u sebi pronađe trag dobrote.
Pogledaj ove prste, kako se krive, kako zglobovi otiču. Pogledaj ove dlanove, pogledaj kako je koža na njima očvrsla. To je priča o mom životu, kvrgavi prsti I hrapav dlan.
Ne verujem da život može da se ispriča, još manje da se zapiše. Nema te knjige u koju može da stane ceo život. Da je sve moglo drugačije da se odigra, da je ljutinu mogla da zameni slast. Ali kada bi život mogao da se menja onda ga verovatno ne bismo zvali život. Ne bismo verovatno ni bili živi. Uvek je tako u životu: uvek postoji deo koji znaš I deo koji ne znaš. I kako vreme odmiče sve više vremena posvećuješ razmišljanjima o tome šta sve nisi znao. Kao da bi život kada bi to doznao mogao da se izmeni.
Postoje niti koje vezuju
čoveka sa prelomnim trenucima, kada duša popušta, i život je posle toga samo
odmotavanje kalema, sve dok nit ne dođe do kraja, ne zategne se i ne iščupa,
nema druge reči, dušu iz njenog pohabanog boravišta.
Nije tišina ono što nas
plaši, već ono što posle nje sledi: neminovnost izbora, nemogućnost menjanja,
nepobitnost vremena, raspored stvari u svemiru.
Naravno, lepota se može naći
i u odsustvu, ali prisustvo je ono što nas čini sigurnijim; sebičnijim, u stvari.
Ne
treba gubiti nadu, ali je ne treba ni tražiti
Hodaću dok se ne umorim. Onda ću sesti.
Kada se podvuče crta, govorila je moja majka,
onda možeš da uradiš samo dve stvari, da sabereš ili oduzmeš.
Na samo jedan način može da se čeka, govorila
je moja majka, a to je da se ne čeka.
Nikada
ne znamo dovoljno o onima koji su nam najbliži, kako uvek prelazimo velika
rastojanja u potrazi za učiteljima, a ne osvrćemo se prema onima koji su nam
toliko blizu da ih naša senka uvek dotiče.
Kada se
jednom poseje, seme zla, kao svaki korov, ostaje zauvek na istom mestu, sve
dok se ponovo ne steknu idealni uslovi za njegovo klijanje.
... Majka je podučavala bez reči, bez ičega, samo prisustvom ili odsustvom.
...
On je bio praznina i ja sam bila praznina i znali smo da nemamo dovoljno vremena da popunimo ono što više nije bilo u nama. Nadam se da nikada nećeš morati to da osetiš , da počneš da živiš iz početka.
...
Nikada ne smeš da budeš pokoran, govorila je, jer život ne postoji da bi ga umesto tebe živeo neko drugi.
...
... za onoga ko stalno sebe pita ko je, kao da mu neko neprekidno udara na vrata duše, ne postoji niko drugi.
...
Na samo jedan način može da se čeka, govorila je moja majka, a to je da se ne čeka.
...
Nipošto ne stavljaj sve u ruke jednog čoveka, govorila je, uvek sačuvaj jedan deo za sebe.
