недеља, 27. март 2016.

Duško Radović




Znam ja to...Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne  da tera, da se ne prekida do kraja...To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće- šta će?- neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dodje.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa...Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono...ali, šta mogu...neki život ipak jeste. Godine prodju i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav  nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani  iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?"


OSVAJANJE SREĆE

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
Ovu hoće, onu neće
- tu ne može biti sreće.
Neko traži mnogo sreće,
i najlepše i najveće.
Sve što nije mera puna
on u sreću ne računa.
Mnogo hoće, malo neće
- tu ne može biti sreće.
Nekom zavist mira ne da
svoju sreću i ne gleda.
Svoju sreću ne uzima
jer je drugi više ima.
Tudju hoće, svoju neće
- tu ne može biti sreće.
Ima jedna mudrost stara:
i za sreću treba dara,
srećan čovek- sreću stvara!



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...