Preporuka
Zar se ja nikada ne vraćam u prošlost? Zar se svi mi ne vraćamo?
Svetlost ima jedno veliko oko, ali tama ima hiljadu ruku. Tama vlada s vremena na vreme; a svetlost je gospodar večnosti! Hasidska izreka
Treba da veruješ samo u ono što možeš videti i opipati“ (odgovorio je deda). Nisam bio zadovoljan njegovim odgovorom: najpre je rekao da postoji samo jedan raj, a posle je tvrdio da raj ne postoji zato što se ne vidi. Ni glad se ne vidi, niti se može opipati, a ipak postoji.
Bože, pomislih, kad bi glupost bolela, sad bi se Zoli previjao od bolova. Nažalost, ne boli, ne zaudara, niti na jeziku ostavlja gnojne rane.
Prekrio sam dlanovima lice i ponovo zaplakao. Osećao sam dubok bol, a iz sećanja mi se javlja davno zaboravljena slika. Otac i ja u fijakeru, mimoilazimo pogrebnu povorku. Iza mrtvačkih kola mlada žena, bleda, u crnini. Ne može da korača, sa obe strane je pridržavaju. Ne plače, samo jauče. Pitam oca zašto jauče: „Tuga boli“, reče. „Gde tuga boli?“, upitah. „Boli negde iznutra, ne zna se tačno gde. Boli svuda.“
Zašto se maloumni prave pametni bilo mi je jasno, ali morao sam da upitam zašto se pametni prave ludi. „Zato što je to ponekad veoma korisno“, objasnio je teča Bela. Ispričao mi je „zgodu“ s jevrejskim carem Davidom, koju je čuo još davno od svog dede. David ovako govoraše Svetom: „Gospode, sve što si na tvom svetu učinio, lepo si učinio, a mudrost je najlepša od svega. Ali, kakve koristi svet ima od ludosti koju si takođe stvorio?“ Reče mu Sveti: „Davide, zar ćeš o ludosti da se sporiš? Jednom će ti zatrebati, pa ćeš me moliti da ti udelim i od nje.“ I bi tako. Davidu beše zatrebala ludost, i to ne jednom, već više puta, a onda bi govorio: „Gospodaru sveta, kako je dobra ludost!“
Zar se ja nikada ne vraćam u prošlost? Zar se svi mi ne vraćamo? Što se više udaljava od nas, sve više joj se vraćamo, strepeći da će jednom zauvek iščeznuti. U prošlost.
Da li je ravnodušnost strah ili običan ljudski sebičluk? Možda nemoć ili neznanje da se živi drukčije, bolje? „Suprotno od života nije smrt, već ravnodušnost“ (ne znam ko je to rekao). Dobro rečeno.
Zašto su glupost i mržnja tako moćne? Ljudi se obično dele na dobre i zle. Istina je možda mnogo gora. Mnogo je više ljudi koji nisu ni dobri ni zli. Nisu uopšte ljudi. Nisu ni životinje. Oni su možda nešto treće. Planktoni, možda?
Žrtve bezumnih ratova su kao i zvezde na nebu, večno nevine i večno jednake.
Za mene je pamćenje dar božji, a zaborav najveća kazna koja može da pogodi ne samo pojedinca već i čitave narode.
