ИЗБЕГЛИЧКИ БЛУЗ
На милионе душа, да кажем, тај град скупља.
Неки су из палата, неки из разних рупа:
за нас ту места нема, драга, за нас ту места нема…
Једном имасмо земљу и лепоту с њом,
погледај сад у атлас, нађи њу и наш дом:
тамо сад не можемо, драга, тамо сад не можемо…
У црквеном дворишту још расте старо дрво,
сваког пролећа опет уцвета пре свих, прво:
пасоши сад не вреде, драга, пасоши сад не вреде…
Конзул ће рећи, хладно, док палцем о сто врти:
‘Ако немате пасош, ви сте званично мртви!“
А ми смо живи, још, драга, а ми смо живи, још…
Па одбор. Столицу ми тамо нуде, такође.
Питају да ли могу догодине да дођем.
А куд ћемо данас, драга, а куд ћемо данас…
Одеш на јаван митинг; чујеш заорен глас:
‘Не примајте их: нема ту хлеба ни за нас!’
Он то о теби и мени, драга, о теби и о мени…
Причини ми се, чујем гром небо пара, прети:
то Хитлер над Европом урла: ‘Морају мрети!’
Мислио је на нас, драга, мислио је на нас…
Видим, пудле облаче у капутиће, ђачке,
отворе широм врата, примају бескућне мачке,
они нису Јевреји, драга, они нису Јевреји…
Кад застанем на кеју (до луке каткад одем),
видим, пливају рибе куд их очи воде:
такорећи надомак, драга, такорећи надомак…
Кад прошетам по шуми, видим стабла и птице:
и без политичара певају, нештедице:
јер нису људска раса, драга, јер нису људска раса…
У сну угледах зграду, на хиљаде спратова,
и прозора, и врата, од подрума до крова:
ал’ ништа тамо наше, драга, ал’ ништа тамо наше…
На брисаном простору стојим, док пада снег,
и хиљаде војника, већ, стало је под стег:
траже тебе и мене, драга, траже тебе и мене…
