Vreme u kome živimo, zabrinuti, zagledani u zvezde, sve glasnije nazivamo istorijskim, čekajući nestrpljivo šta će nam ono doneti.
POGLED IZ DVORIŠTA
Stare su kajsije već gotove. S proleća
olistaće jedva još koja grana.
Ne budu li ruže uskoro orezane,
sneg će ih polomiti u korenu.
Žute novine se na vetru pletu kao
pas u noge... U toplim krajevima
vode se ratovi; ponegde padne vlada.
A ovde treba pronaći grabulje,
pokupiti lišće i malterom zaliti
pukotine oko kuće, pre kiša.
ŽIVOT VINA
Po nedeljnom ručku, dok propadamo u san,
vlasišta mokrih od varenja i od žege,
otac bi ušao u vinograd i tu se
bavio do mraka, okružen čokotima;
redio bi lišće, razgledao grozdove,
pucad krupniju od bibera,
i mislio o novom vinu.
Danas pretačem vino iz njegove misli;
dižem ga, žuto, svetlucavo, prema oknu:
da kroza nj promakne prašnjavo sunce. I znam,
čim žmirnu zimska okca i suknu lastari,
zamutiće se ono, živo.
Kao da se nije ni prekidala veza
među peteljkom i kolencem,
biće opet u dosluhu ovoga leta
vino u podrumu, u plesnivim bocama,
i Sunčev korak gluhotom nebeskih kuća.
Vino, slično zvezdi, opisuje putanju
kojom bi se možda i otac otisnuo,
stojeći bez daha od kašlja, prazna oka
i tanak, kao u tuđoj košulji;
zadubljen, dalek i sopstvenoj misli.
MLEKO I MED
Da nam je znati, tebi i meni,
čija je ono kuća u šumi,
navraćali bismo pred njen prag, tragajući
za dupljom gde se skuplja med,
za vimenom iz kojeg se pušta mleko;
noćivali bismo u njoj čelo uz čelo:
"bliznake jezgre u koštici".
Da nam je sesti, tebi i meni,
s večera za sto u onoj kući,
osluškivali bismo vreme kako grebe
i cijučući podrumom tumara,
dok između tebe i mene —
kao međ' nepcem i jezikom —
mleko i med na trpezi
ulivaju prisnost u zemljane posude,
uvode sjaj bića u razgovor očiju
