ŽIVOT NAČINJEN OD SITNICA
Šta se još koga tiče život načinjen od sitnica,
Od tamnih oblaka po jarko crvenom nebu što se s večeri
Ogledaju u stišanom moru,
Od dodira sa kamenom
na nekom zaboravljenom ostrvu,
Od šuma talasa uz bokove usidrenih brodova,
Od svega onoga što se nalazi u učenim knjigama
U kojima pokušavamo da odgonetnemo gde smo,
šta smo i kuda idemo?
Vlažno nebo iza planina na kojima sneg počinje da kopni,
Šta ono znači pred velikim zamasima pojmova
Što nas pretvaraju u rečenice koje se lako nauče napamet?
Ali dođe vreme kada rečenice počnu da tonu u zaborav,
Velike reči pretvore se u šum praznih mahuna na podnevnom vetru,
I od svega što smo mislili da je naš život,
naša sudbina,
Ostane samo ukus nekog poljupca na usnama,
Zuj pčela u davnim vrtovima,
Gusti mirisi na neprohodnim ostrvima,
Šum vetra u jedrima sa kojima ko zna kada smo plovili.
OPŠTA MESTA
Divna, dobra, stara opšta mesta,
Što navru uvek kada se godišnja doba menjaju —
Radosno proleće, vrelina leta, vreme nagote i dodira,
Setni jesenji predeli kada se misli o prolaznosti,
Zimski snegovi i toplota u zatvorenim sobama.
Divna, dobra, stara opšta mesta,
Što trajete duže od vremena, što nas čekate
Kao sveži miris mora na iznenadnoj okuci u brdima,
Na kraju uzaludnih traganja za novim rečima
I novim značenjima koja nikako da navru.
Divna, dobra, stara opšta mesta,
San koji se dugo nismo usuđivali da sanjamo,
Mlaka kiša u krošnjama jesenjeg drveća
I velike oči veverice, suviše lepe
Da bi se mogle opisati drukčije do opštim mestima.
Divna, dobra, stara opšta mesta,
Budite sa nama dok živimo
I ogrejte nas sa ono malo lepote
Što je skrivena u vama kao tiha žar
U davno ugaslom pepelu. I ne ostavljajte nas
Na milost i nemilost prenemaganjima kratkotrajnih pesnika.
