Ja hoću blago u kom su i sva druga, Ja mladost hoću.
Gete, Faust
Kao i toliki drugi koji to neće da priznaju, on je uvek očekivao onaj nemogući susret, onu retku ljubav, jedinstvenu, poetičnu i strasnu o kojoj sanjamo u svom srcu. Nije li on skoro i našao to? Nije li ona bila ta koja bi mu dala tu skoro nemoguću sreću? Pa zašto se onda ništa ne ostvaruje? Zašto ne možemo da uhvatimo ništa od onoga za čim jurimo, ili pak dohvatimo tek po koji delić, te nam zbog toga izgleda još bolniji taj lov na razočarenja.
On je preživljavao krizu silne, čulne i poetične ljubavi. Činilo mu se ponekad da je poleteo jednoga dana ispruženih ruku i da je uspeo da obuhvati u svoje naručje onaj krilati i velelepni san što vazda lebdi nad našim nadama.
Ko želi da nešto postigne, ne bira sredstva. Ja se rado slažem s vama da on obožava mir ako se vi složite sa mnom da je on uvek gotov da ratuje da bi ga postigao. To je uostalom jedna neosporna i vrlo čudna istina: na ovom svetu ratuje se samo zato da bi se živelo u miru!
- O! gospođo, u otmenom svetu se ne umire od smeha. Tamo jedva da se neko i smeje. Iz ljubaznosti i učtivosti ljudi se tamo pretvaraju da se zabavljaju i smeju. Oni dosta dobro podražavaju smešan izraz lica, ali se nikad ne smeju iskreno. Otidite u pozorište za narod, pa ćete videti šta znači smejati se. Otidite u kuće običnih građana koji se zabavljaju, pa ćete videti kako se ljudi guše od smeha.
Da li je to mokra trava, ili možda kestenov cvet, oživljavala tako prošlost? Ne. Onda, šta? Da su to njegove oči izazvale tu uzbunu? Pa šta je on to video. Možda ga je među ličnostima koje jedna od njih podsetila na neki nekadašnii lik. I mada je on nije prepoznao, zaljuljala u njegovom srcu sva zvona prošlosti. Ili je možda to bio neki zvuk? Vrlo često bi ga neki klavir koji bi on slučajno čuo, neki nepoznati glas, pa čak i neki vergl koji je na nekom trgu svirao neku otrcanu melodiju, odjednom podmladio za dvadeset godina i ispunio mu grudi zaboravljenim nežnostima.
I to vraćanje ljubavi obuzelo ga je iznenada, skoro bez razloga, zato što je napolju bilo lepo vreme, a možda i zato što je maločas raspoznao podmlađeni glas te žene. Kako je sad malo potrebno pa da se uzbudi srce jednog čoveka, čoveka koji počinje da stari, u kome se osećanje pretvara u žaljenje!
Mi volimo svoju majku, a to skoro i ne znamo, i ne osećamo, jer je to prirodno kao što je prirodno živeti; i mi ne zapažamo koliko su duboki koreni te ljubavi sve dok ne dođe trenutak večnog rastanka. Nijedna druga privrženost ne može se porediti sa ovom, jer su sve druge posledica slučaja, a ova je posledica rođenja; sve druge su nam kasnije doneli slučajevi života, a ova živi od prvog dana našeg života u samoj našoj krvi. A zatim, a zatim, nisam ja izgubila samo svoju majku već i celo moje detinjstvo iščezava upola, jer je moj mladi život devojčice pripadao njoj isto koliko i meni. Samo ga je ona poznavala kao ja, ona je znala masu davnašnjih, beznačajnih i dragih događaja, koji su bili nekada prva slatka uzbuđenja našeg srca. Jedino njoj sam mogla još da kažem: »Sećaš li se, majko, onoga dana kad?...
Nas dve smo dugo mrmljale o mnogim slatkim, sitnim i nestašnim uspomenama koje niko na svetu sad više ne zna osim mene. Znači da je umro jedan deo mene, najstariji i najbolji. Izgubila sam ono jedno srce u kome sam, kao devojčica, živela još onakva kakva sam nekad bila.
I evo gde sada, u toj crkvi u koju je slučajno ušla ona odjednom oseti veliku potrebu da se moli ne za nekoga niti za nešto, već za sebe, samo za sebe, kao što je pre neki dan učinila na grobu svoje majke. Bila joj je potrebna pomoć odnekud i ona je sad prizivala boga, kao što je toga jutra pozvala lekara.
Zatekoše umetnika u njegovom ateljeu kako proučava na platnu položaj za svoje Sanjarenje. On je hteo da tačno naslika ono što je video u parku Monso kad se šetao sa Anetom: jednu siromašnu devojku kako sanjari sa otvorenom knjigom na krilu. Dugo se kolebao da li da je naslika kao ružnu ili kao lepu. Kao ružna, bila bi izrazitija, izazivala bi dublje misli, jača uzbuđenja, imala bi u sebi više filozofije; kao lepa, bila bi privlačnija, širila bi oko sebe više draži, dopadala bi se više.
Želja da načini jednu studiju uzimajući za model svoju malu prijateljicu natera ga da se odluči. Sanjalica će biti lepa, te će tako moći da ostvari svoj pesnički san jednoga dana, dok bi kao ružna bila osuđena da sanjari beskonačno i bez nade.
Voli se samo jedanput! Srce se često može uzbuditi pri susretu s nekim drugim bićem, jer svako biće privlači ili odbija drugo biće. Svi ti utisci rađaju prijateljstvo, ćutljive prohteve, želje za posedovanjem, žive i prolazne strasti, ali ne pravu ljubav. Da bi takva ljubav postojala, potrebno je da dva bića budu toliko rođena jedno za drugo, da imaju toliko dodirnih tačaka, toliko istih sklonosti, toliko telesnih, duhovnih i karakternih srodnosti, da se osećaju spojeni tolikim svakovrsnim stvarima da to obrazuje čitav snop veza.
Nikada još nije Berten shvatio kao tada stvarnu draž tih pesama koje uzbuđuju čula, a jedva da pokreću razum. Očiju uprtih u te ustreptale stihove, on je osećao u sebi dušu dvadesetogodišnjeg mladića, ispunjenu nadama, i on pročita skoro celu knjigu u mladalačkom zanosu. Časovnik otkuca tri sata, i on se iznenadi što mu se još ne spava. Diže se da zatvori prozor i da ostavi knjigu na sto; ali kad ga dodirnu hladan noćni vazduh, bol, nedovoljno uspavan lečenjem u banji Eksu, štrecnu ga u kostima kao da hoće da ga podseti, da ga opomene; i on tada odbaci pesnika nestrpljivim pokretom, mrmljajući: »Eh, matora budalo!«
Fiks-ideje nagrizaju dušu kao neizlečive bolesti. Kad već jednom uđu u nju, one je proždiru i ne ostavljaju joj više slobodu da misli ni na šta drugo, niti da zavoli ma i nešto najmanje.
Pokušao je da shvati kako i zašto ga je ona tako držala u svojoj vlasti. On ju je tako malo poznavao. Ona jedva da je bila žena, i njeno srce i duša su još spavali snom mladosti.
A on, sad, on je bio skoro na kraju svoga života! Kako ga je dakle to dete ulovilo pomoću nekoliko osmejaka i pramenova kose! Ah! ti osmejci i ta kosa te male plavokose devojčice budili su u njemu želju da padne na kolena i da lupa čelom o zemlju!
Znamo li mi, znamo li ikada zašto neko žensko lice počne na nas da deluje snažno kao otrov? Tada nam se čini da smo ga popili očima i da je ono po stalo naš duh i naše telo. Tada je čovek njim opijen, zaluđen, tada živi od te utisnute slike i hteo bi da od toga umre.
Koliko čovek ponekad pati od one svirepe i neshvatljive moći koju ima oblik jednog lica nad srcem muškarca!
Osećao je u sebi tako mnogobrojne, različite i složene izvore patnji, takvu navalu nesreća, toliko neizbežnih jada; osećao se toliko izgubljen, toliko već sada zapao u neverovatne muke, da nije mogao zamisliti da je iko patio kao on. I on odjednom pomisli koliko su naivni bili pesnici koji su izmislili uzaludan Sizifov trud, telesnu Tantalovu žeđ, proždiranje Prometejevog srca! Oh! da su oni predvideli, da su ispitali bezumnu ljubav starog čoveka prema mladoj devojci, kako bi oni izrazili užasan i potajni napor jednog bića koje se više ne može voleti, muke jedne besplodne želje..
U pripremi: Lorens Durel, Aleksandrijski kvartet
