Ko se od nas ne topi od čežnje za tim čudesnim vremenom u kojem se naglo prenuo i uočio kako se celo njegovo biće sasvim promenilo; kako su se dubine u njemu razmaknule i još dublje postale; kako su se ispunile slatkim osećajima što i gorčinu u sebi kriju; kako mladi u suzama i strasti, kako u nesanici uživaju?
Seta ima ruke svilenoga dodira i moćnih treptaja što srca zahvataju i osamljivanjem im bol zadaju, jer seta i samovanje saveznice predstavljaju, kao što je osamljenost saveznica svakom duhovnome kretanju. Čovek koji nije bremenit setama, koga ne obujmi tugovanje i koga ljubav ne položi u kolevku snova, provodi život nalik na praznu belu stranicu u knjizi svemira.
Proleće je svuda lepo, ali je u Siriji i više od toga. Proleće je sami duh nepoznatog božanstva koji užurbano obilazi Zemlju, pa kada dospe do Sirije, ide polako i osvrće se, besedeći s dušama careva i poslanika što u tome prostoru borave, s potocima peva pesme hebrejske i himne Solomonove slavne, s libanskim cedrovima priziva sećanja na znamenitost neprolaznu,
Stariji ljudi se u mislima vraćaju danima mladosti poput tuđinca što čezne za zavičajem; žude za pričama o danima mladosti kao što pesnik žudi da ritmizira svoju najlepšu pesmu; dušom žive u predelima davne prošlosti, jer sadašnjost im promiče ne mareći za njih, a budućnost im izgleda kao da je već stavila na se lente nestajanja čoveka koga je bogatstvo učinilo plemenitim i koga je plemenitost učinila bogatim čovjekom. On je jedan od retkih ljudi koji dolaze na ovaj svet i napuštaju ga pre nego što uspeju poniženjem dotaknuti dušu živoga stvora. Međutim, ti ljudi su uglavnom nesretni i njima se nepravda čini, jer su im nepoznata lukavstva kojima bi se spasili od ljudskih smicalica i podvala.
Lepota govori nebeskim jezikom koji je daleko iznad glasova i reči što se izgovaraju jezikom i usnama, večnim jezikom koji uključuje sve spevove ljudskoga roda pretvarajući ih u neme osećaje - isto kao što mirno jezero sabire pesme potoka u svoje dubine pretvarajući ih u večni muk. Jer, lepota je tajna koju razumijevaju naše duše, raduju se toj lepoti i stasaju pod njenim zračenjem. Dotle naše misli pred lepotom zastaju u nedoumici, pokušavaju je omeđiti i oteloviti rečima, ali ne uspevaju. Lepota je matica što teče iz jednog izvora peneći se među obalama osećaja onoga ko je posmatra i stvarnosti koja se da videti; istinska lepota je zrak koja se iz dušine duge probija i svetlost rasipa izvan tela - kao što se život rađa iz dubina semena pa se mirisom i bojom u cvetu odeva; ljubav je jedina sloboda na ovome svetu - ona uznosi dušu na najviše mesto koje ne dosežu ljudski zakoni i običaji, kojim ne gospodare prirodni zakoni i mudrosti.
Nije li ćutnja ipak teža od reči?
Svako od nas je licu onog drugoga video nešto što njegovo srce oseća, i u njegovom glasu je čuo jeku uzburkanih osećaja u vlastitim grudima, jer kao da su božanstva svakoga od nas učinila polovinom onog drugoga za koga se čestitošću vezuje i tako potpunim bićem postaje, a kada se od njega odvoji oseća manjkavost vlastite duše.
Ljubav koja se umiva suzama ostaje čista, zanosna i večna.
Jedna misao pohodi te u noćnome miru i odvodi slavi ili ludosti; jedan pogled ženskih očiju čini te najsretnijim ili najnesretnijim čovekom; jedna reč koju prozbore usne čoveka čine te bogatim, ili siromašnim iako si bogat bio.
