уторак, 13. септембар 2016.

Moj izbor: Živojin Pavlović&Dušan Kovačević


I kao da se ništa desilo nije..





"Isprano gustim kišama nebo je plavo, bistro, prozirno. Dok se vozimo ibarskom magistralom a zatim starim putem za Valjevo, pogled ne skidamo sa oštro ocrtanih planina na zapadu. Na vrhovima beli se sneg, iznad visova klobučaju se uskovitlani oblaci, ta kosmička pena što nas opominje da druge sile, a ne čovek i njegova moć, gospodare trajanjem.
Sa njihovom ćudi susrećemo se usred sela Popučke, desetak kilometara ispred Valjeva: sudar kamiona i malog automobila čija zgužvana ljuska leži u jarku pored puta, sudar koji je u deliću sekunde lišio života dva ljudska stvora kao da su insekti, ruši svu očaranost bezmernošću neba i u nama, stravljenim trošnošću ljudskog bića zamire svaki kosmički zvuk.
Ali, na povratku iz Valjeva u kom smo u Modernoj galeriji prisustvovali otvaranju slikarske izložbe Metafizika mrtve prirode (za koju sam napisao tekst u katalogu), uz vrevu i komešanje koji su se isprečili izmedju našeg doživljaja ljudske nesreće i ritualnog čina, nebo nas dočekuje zastrto otežalim vlažnim guberom. Gledamo kako se, na domaku Beograda, primičemo lelujavim resama i, opsednuti novim kosmičkim prozorima, ne sećamo se da nismo ni primetili kada smo ponovo prošli kroz Popučke niti pamtimo smrt koja - kao da je isparila."

* ovo je iz rukopisne zaostavštine pisca i reditelja Živojina Pavlovića (1933-1998) koju su Večernje novosti objavile zahvaljujući ljubaznosti porodice Pavlović.



Ovde se ljudi uzimaju, ako nisi znala, zbog kuce, zemlje i stoke,
a ne zbog sebe. Mi taj gospodski, trgovacki luksuz, da se uzimamo
zbog sebe, jos nismo dostigli. Mozda cemo i to umeti, sto veli
ucitelj - "kada svi budemo jednaki".

Ukleta zemlja. Kako se rodi, znas da ce negde poginuti za
slobodu. A mi, ili smo zivi bez slobode ili imamo slobodu, a
nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i zivot. To dvoje u
ovoj zemlji ne ide zajedno.

Svuda, u celom svetu, polja, planine i reke poznate su po
lepotama, samo u Srbiji - po mrtvima. Jedna reka jedan deo
naroda, jedna planina, drugi deo. Ostali po sumama, poljima i
gudurama. Mozemo li se ikad procuti po zivima? Valjda nesto
valjamo i dok smo zivi.

Srbija dobija ratove - a narod ih gubi! Ova zemlja, iz rata
u rat, izlazi sa sve manjim narodom i sve brojnijom vladom.
Porazeni neprijatelji se povlace, ali nam ostavljaju nase vlade,
da nas i dalje unistavaju, jer to niko od njih bolje ne ume.
Nase vlade znaju gde smo najosetljiviji, gde smo najboleciviji,
najslabiji i najgluplji, pa to koriste, sve u ime naseg dobra!
To je taktika svih nasih neprijatelja, koju mi oberucke prihvatamo,
jer nikada nismo posumnjali da je neprijatelj toliko pokvaren.

Sveti Georgije ubiva azdahu

Dušan Kovačević


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...