субота, 02. јул 2016.

Moj izbor - Aleksa Šantić

JESEN


Prošla je bura, tišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju –
U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
Kô da mi zbori: nema ljeta više!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O sebi samo govorismo dugo;
No danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo…

Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem nijednog slavulja;
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,
I mrtvo lišće po humkama pada…

 MOJA STAZA
Gle, ja opet stojim na toj stazi dragoj
Sa koje sam nekad, razdragan i čio,
Pozdravljao nebo u večeri blagoj,
Što je na me sjala kô njen prizrak mio.

I ja snova čujem one slatke zvuke
Što ih žarka sreća u samoći budi;
Ah, ja opet vidim one bijele ruke
Kako mene grle na prebujne grudi!

Ja osjećam plamen kako slatko gori
Kada njeni poljub moje usne krene…
Ona moje ime šapuće i zbori,
A ja žudno gledam u očice njene…

Oj, varljivi snovi!… Moja stazo pusta,
Ja po tebi više neću cvijeće brati,
Nit’ ću ikad više ljubit usta slatka,
Nit’ ću svoje blago svojim blagom zvati. 
***
Napolju studen. Peć pucka i grije. Ja ležim.
Ruke pod glavom, pa ćutim,
I slušam kako granjem zamrznutim
U moja okna goli orah bije.
***
Ne plačem samo s bolom svoga srca 
rad zemlje ove uboge i gole; 
Mene sve rane moga roda bole, 
i moja duša s njim pati i grca.




Mihailo Milovanović





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...