Moj izbor: Milorad Pavić/Predeo slikan čajem

Priča o čoveku, o sticanju samopouzdanja, o ljubavi.
Roman godine 1988 (nagrada "Meša Selimović"), a kao najčitanija knjiga dobio je nagradu Narodne biblioteke Srbije 1989.

Kao što se iz zrna pšenice ne vidi šta je sve u njemu zapisano, a zapisano je kakav će biti klas, kolika strnjika i koliko novih zrna donosi, tako se ni iz njegove rečenice nije moglo ništa iščitati unapred, ali je u njoj već bilo zapisano sve. 

(...) Jer, idioritmici ćute svak o sebi, a opštežitelji neguju zajedničku tišinu. Samci obrađuju ćutanje kao žitno polje; oru ga, otvaraju mu prostor, produžuju brazdu, zalivaju da usklasa, da dosegne što više, jer ćutanjem možeš do Boga, ne možeš glasom, ma kako se odrao vičući… A opštežitelji negujući svoju tišinu ne usmeravaju je ka Bogu, nego kao branu isturaju prema onom delu sveta koji ne pripada njima i koji tek treba osvojiti; opkoljavaju se i ograđuju tišinom i štite se njome ili šalju tišinu na svoju divljač kao lovačkog psa. I znaju da ima dobrih i loših lovačkih pasa…"

Čovek sa srcem punim ćutanja i čovek sa srcem punim tišine ne mogu biti slični...

Jer, neka oštra Granica ne postoji između prošlosti koja raste i hrani se sadašnjicom i budućnosti koja, po svemu sudeći, nije neiscrpna i neprekidna, pa se negde smanjuje i nailazi u udarima.

Kap vremena se ne može otrti sa lica rukavom kao kap kiše. Ona tamo ostaje zauvek. No, niko nema samo jedno oko suza.

– Znam ja takve ko ti. Ne voliš vino, a mučiš vodu. Bojiš se svitanja. Ti si od onih što misle da budućnost nailazi iz noći, a ne iz dana.

– Noću se bolјe vidi u prošlost nego danju.

– Na tebi raste tvoja reč kao kosa – govorio mu je često nastavnik ruskog jezika – i tvoja reč i tvoja kosa crnomanjasta je ili smeđa, možda crvena potajno, ali će ranije ili kasnije pobeleti kao što smo mi pobeleli. Od nje možeš načiniti šta hoćeš, ali i ona od tebe svašta...

Sećanje nije krug; u najbolјem slučaju ono je jako iskrzan krug. Sećanje nema svuda u nama isto godina.

Ima žena koje vole samo sinove i ima drugih, koje vole samo muževe. Problem je u tome što žena oseti odmah čoveka kome su ženska usta brkovez. Sve žene idu uvek na iste i izbegavaju uvek iste. Kao ona mesta na zemlјi gde pas nikada neće zalajati. Tako jedni bivaju triput volјeni – najpre kao sinovi, potom kao muževi, pa najzad kao očevi, dok druge, one koje nisu volele matere, neće voleti ni žene ni kćeri. Oni pogane i jedu istovremeno kao gugutke.

 Ali, i nesreća korača nogu pred nogu, pa joj se posle leve, ukaza i desna.

Detinjstvo ne liči na ostala doba života. Ono ima nešto od tajanstva i nepristupačnosti budućnosti. Jednom, kada ga napustimo, detinjstvo postaje isto tako daleko, neprozirno i sudbonosno kao i budućnost. Ono zastire jedan kraj našeg puta, kao što budućnost zastire drugi njegov kraj...

Kažu da duša na čoveku raste duže od tela. Koliko i brada. I drži telo na dnu kao brada lice.

Ne putuj s onim koga hoćeš za prijatelјa.

Nema skuplјe stvari od malog uspeha u velikom porazu.

Nije greh u jelu nego u delu.

– Ima jedna priča koja se ovde obično kazuje putnicima, pa ću je i ja vama preneti. Smatra se da je u Hilandaru treći dan uvek dan istine. I da stvari i lјudi tamo dobijaju svoja prava lica i šala dolazi do zbilјe tek trećeg dana boravka... Mislite na to i imajte strplјenja ta tri dana. Jer, mudrost ne koristi čoveku mnogo; mudri lјudi ne odu dalјe od glupih za onoliko koliko su pametniji, nego mnogo, mnogo manje. To je zato, što u životu i nema prostora da se ode daleko; raširiš ruke i eto jedne šake na suncu, a druge u magli...

Kada stanemo – pomislio je – stojimo li mi to, ili samo propuštamo sopstvene korake koji negde i dalјe odmeravaju i skraćuju naš put?

Put ne umara samo onog ko je u moći da svojoj stazi prstom pokazuje na koju stranu će skrenuti. Ali, takvih koje slušaju putevi je malo. Obično mi moramo puteve slušati... 

Dobro gledajte ko je za mira, ko li za manastira! Koji ne može kopati, a stidi se prositi, neka ne dolazi. 

Bolesti su kao različite halјine, gospodine moj; čovek ih oblači kad mora i svlači kad može, jer retko u životu može da opstane nag. Ko zna od kakve ga hladnoće i veće bede štite bolesti! Promislite o tome! Između nas i one najveće tajne stoji u stvari samo naša bolest. Lakše je razboleti se, nego saznati istinu. Vaša bolest je ovde jako delatna. Očigledno i vas ona hoće od nečega da spase i zaštiti, kao što je zaštitila i spasla od neke teške istine o ovome mestu Karamustafine sinove. Zato pazite na svoje bolesti i u snovima, a nekmoli na javi. One uvek imaju nešto da vam poruče... 

A misli opet, ko ptice nebeske, začas ih se skupi jato..A kad im dođe vreme, odlete od nas svaka u svom jatu nekuda na neki svoj Jug. Jer i misli naše traže da se ogreju i oporave od naših zima i surovosti i da nam se vrate opet tek pošto hladnoća u nama mine... Ako mine..

Samo hleb, odeću, cipele i mržnju čovek je kadar da troši u velikim količinama.. Svega ostalog, lјubavi, mudrosti, lepote ima na svetu u većim zalihama no što smo kadri da potrošimo. Uvek suviše dragocenih stvari i nikad dovolјno običnih.

I knjigu, ako od nje očekujete čudo, treba čitati dva puta. Jednom je treba pročitati u mladosti dok ste mlađi od njenih junaka; drugi put kada ste zašli u godine i kada junaci knjige postanu mlađi od vas. Tako ćete ih videti sa obe strane njihovih godina, a i oni će moći vas da stave na ispit sa one strane sata, gde vreme stoji. To znači, uostalom, da je ponekad zauvek kasno da se pročitaju neke knjige..