Moj izbor: Margerit Jursenar / Hadrijanovi memoari

Margerit Jursenar (08.06.1903 - 17.12.1983) je ušla u istoriju kao prva žena koja je primljena u slavnu Francusku akademiju nauka. Time je posle 400 godina srušila diskriminatorski odnos prema ženama intelektualkama. Svet je zadužila svojim izvanrednim književnim radom. Dobitnica Nobelove nagrade za književnost.

Par reči o Hadrijanu 

Car Hadrijan u istoriji je zabeležen kao car filozof, mirotvorac, jedan od pet dobrih careva starog Rima. Mnogo je gradio i mnogo toga je sačuvano do danas.

"Graditi, znači sarađivati sa zemljom: staviti ljudski pečat na predeo koji će time biti izmenjen za večita vremena, to znači doprineti onoj laganoj promeni koju predstavlja život gradova."

Rimska tvrđava Sant Angelo se nalazi na mestu Hadrijanovog mauzoleja (U krugu tvrđave nalaze se urne cara Hadrijana, njegove žene Sabine i prvog usvojenog sina Lucijusa Aelijusa). Pročitati više..

Hadrijanova kapija na ulazu u stari grad Antalija u Turskoj. 

HADRIJANOVI MEMOARI

Nemoj me krivo shvatiti nisam ja još toliko slab da pokleknem pred tlapnjama straha, gotovo isto toliko besmislenim koliko su besmislene i tlapnje nade, a svakako mnogo mučnije od njih. Ako već treba da se zavaravam, radije ću se zavaravati u samopouzdanju. Ništa više neću izgubiti a manje ću patiti.

Najesti se do sitosti na određene praznike oduvek bijaše prirodna težnja, radost i dika sirotinje.

Baš kao i ples, ljubav nas odvodi u jedan drukčiji svet u koji inače nemamo pristupa i u kojem se ne snalazimo čim se žar ugasi i užitak raspline. 

Ako nas jedno jedino biće, umesto da u nama izazove, u najboljem slučaju, razdraženost, zadovoljstvo ili dosadu, progoni kao muzika i muči kao kakav problem, ako s periferije našeg sveta dopre do njegovog središta i postane nam potrebniji nego što smo sami sebi, onda se dogodi to silno čudo u kojem najpre vidim najezdu duha na put nego običnu igru strasti.

Ljubitelj lepote nalazi lepotu svuda, nalazi zlatnu žicu i u najprostijoj rudi držeći u rukama ta fragmentarna remek dela okaljana ili slomljena, oseća zadovoljstvo skupljača koji jedini traga za posudama koje drugi smatraju bezvrednim.

Ne volim kad neko misli da može pogoditi moju želju, predvideti je, pa da se onda mehanički prilagođava onome što on misli da sam ja odabrao. Zbog tog blesavog i izopačenog odraza mene samog što mi ga u tim trenucima nudi nečiji ljudski mozak, radije bih prihvatio žalosne posledice asketizma.

Tajna sna.. neizbežno i riskantno ronjenje gola čoveka svake večeri, sama i nenaoružana, u okean u kojem se sve menja, boje, gustoća, pa i ritam disanja..Ono što nas kod sna teši, to je da izlazimo iz njega, i to izlazimo nepromenjeni jer nas čudna neka zabrana sprečava da ponesemo sa sobom ostatke svojih snova.. Tako bi potpuna bila ta pomrčina svesti da sam se svaki put mogao probuditi drukčiji, te sam se čudio, a katkad i žalostio, zbog onog strogog pravila po kojem sam se iz velike daljine vratio u uske granice čovečanstva u kojima prebivam...Kratak trenutak dubokog sna ravan je u mojim godinama snovima koji su nekad trajali za čitava pola obrtaja zvezda. Sad merim vreme mnogo manjim jedinicama.

Voda koja ima lekovitu moć ne vodi računa o tome ko je pije na izvoru.

Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige.

Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih stati.

Nikad mi nije dosta upoređivanja obučenog čoveka s golim. 

Silim se posmatrati samog sebe, ako ni zbog čega drugog a ono da se sporazumem s tim čovekom uz kojeg ću ostati do kraja života, ali premda ga poznajem gotovo šezdeset godina, još se uvek mogu u njemu lako prevariti.
Ono malo inteligencije što je imam koristim da sagledam izdaleka i s visoka svoj život, koji tada postaje život nekog drugog. Ali ta dva postupka upoznavanja vrlo su teška i iziskuju prvi poniranje u sebe, a drugi izlaženje iz sebe. 

Pravo je mesto rođenja ono u kojem je čovek prvi put bacio razuman pogled na samog sebe.

*** 

Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji život...

Voleo sam grčki jezik zbog njegove gipkosti kao u lepo građenog tela,zbog bogatstva rečnika, koji u svakoj reči potvrđuje neposrednu i raznoliku vezu  sa stvarnošću i zato što je skoro sve najlepše što su ljudi kazali rečeno na grčkom jeziku.

Naša je velika zabluda što pokušavamo da od svakoga posebno izvučemo vrline koje on nema i što se ne trudimo da u njemu razvijemo one koje ima.

Čovek koji čita ili koji misli  ili koji računa pripada vrsti, a ne polu.

Imati pravo pre vremena znači ne biti u pravu.

Starao sam se da pregovaram s onakvim žarom s kakvim drugi biju bitke.

Ponovo sam video svoje prijatelje; osetio sam divno zadovoljstvo ponovnog susreta posle dugog rastanka, zadovoljstvo da ih opet ocenim, a i oni mene.

Položaj žena je određen čudnim običajima: one su istovremeno podređene i zaštićene, slabe i moćne, suviše prezrene i suviše poštovane.

Ono što je mene zanimalo nije bila filozofija slobodnog čoveka (dosadni su mi svi oni koji se u to upuštaju), već tehnika: hteo sam da pronađem onu sponu koja našu volju nadovezuje na našu sudbinu, u kojoj disciplina pomaže prirodi umesto da je koči(…) Ja sam sanjao o skrivenom prihvatanju ili o gipkoj dobroj volji (…) I tako, mešavinom uzdržanosti i smelosti, preteranim zahtevima i razumnim ustupcima, najzad sam samog sebe prihvatio.

Jedan deo svakog života, čak i ono malo dostojno pažnje,prolazi u traženju razloga bitisanju, početku, izvoru. Moja nemoć ponekad me je navodila na čudesna objašnjenja, na traženje u okultnim zanosima onog što mi zdrav razum nije pružao. Kad se sve složene računice pokažu pogrešne, kad ni sami filozovi nemaju više šta da nam kažu, oprostivo je okretanje slučajnom cvrkutu ptica ili dalekoj protivteži zvezda.

Više sam voleo da lutam po mraku nego da se služim slabim svetiljkama.

Ista kiša latica ne prosipa se nikada dva puta na istu ljudsku sreću.

Većina ljudi koji u istoriji nešto znače imala je osrednje ili gore izdanke: oni kao da su sobom iscrpli snage svoje rase.

Obožavaju me, poštuju me isuviše da bi me voleli.

Natura deficit, fortuna mutatur, deus omnia cernit.

Priroda nas izdaje, sreća se menja, a Bog odozgo sve to gleda."...

Hadrian and Antinous 

U pripremi
 Fukoovo klatno, Umberto Eko