I ništa nije onako kako se čini u prvi mah. Vrlo interesantna knjiga, što bi rekao i sam pisac - najneobičnija. Preporuka.
Ti ne znaš šta je tamo...
U početku, bila je to samo praznina. Okean ravnodušnosti i besmisla. Trajanje koje je izgubilo značaj jer su nestala očekivanja. A onda su, kako je vreme ispunjavalo pukotine, počinjala da se roje pitanja. Da li je baš sve podložno stihiji? Da li je zaista ono što deli postojanje od večite tmine samo neka od milijardi kosmičkih slučajnosti?
Boli je potrebno vreme. Ne treba je požurivati. Pustite je da sazri, prihvatite je i objasnite i sebi i njoj da je poštujete. Sve drugo je nipodaštavanje tog osećaja.
Tuzi sam dala vreme. Vreme koje joj je pripadalo... Puštala sam je u sebe, razgovarala sam s njom, štošta sam od nje čula i naučila... Ali kada je njeno vreme isteklo, kada sam osetila da više ne možemo da rastemo zajedno, da smo jedna drugoj postale svrha, probudila sam se rekavši: došlo je vreme za opraštaj. Za sve jednom naiđe takav čas. Tada sam odlučila da krenem dalje. Da nastavim da živim.
Mislila sam da mogu da ti verujem. Ne znam zašto, ali sam zaista osećala to. Pomislila sam - evo, pojavio se neko zbog koga vredi još jednom rizikovati. I naravno, što više žudiš za poverenjem, to je lakše prevariti se.
Odluke donete u afektu često su jedine prave. Rađaju ih signali čistog srca, emocije neopterećene trezvenošću koja čoveka gura u kandže trpljenja i stida. Osećaj odbojnosti, gnušanje spram stiska ruke ili zagrljaja, nikad se ne javi slučajno. Sva naša uveravanja da je potrebno promisliti, prespavati i preispitati srcem donetu odluku samo su manja ili veća odustajanja od istine, prouzrokovana strahom. Međutim, postoji i naličje ove spoznaje. Intenzitet osećaja da je odluka ispravna redovno je obrnuto proporcionalan mogućnosti sagledavanja njenih konačnih konsekvenci.
Ne treba strahovati od budućnosti. Živi sadašnji trenutak, a Bog će se postarati za ono što dolazi.
Ponovo sam se zapitao koliko se zaista poznajemo. Šta je to što čovek otkrije u drugome pre nego što načini korake koji vode ka dugoročnim posledicama. Počne tako banalno... Dogodi se pogled u kom prepoznamo to nešto što smo oduvek čekali... Onda cela stvar bude dodatno stimulisana dejtom na kojem dojučerašnji stranac ispadne neočekivano duhovit, saosećajan i drag. Eto - konačno se pojavio neko pored koga se smeješ, pored koga ne moraš da se pretvaraš... Onda se zaverenički pojave zajedničke sklonosti i afiniteti! Ali da li nas sve to zaista čini bliskima ili je i dalje reč samo o antipodima čije je nepremostive razlike čudesni feniletilenaminski prah samo privremeno zamaglio?
Ako je do svakog odredišta uvek najpre potrebno preći polovinu puta, a pre te polovine njenu polovinu, kako je moguće da ikada igde stignemo?
Hvatao sam sebe kako sam i zamišljen brojim svoje pređene polovine, radujući se pomisli da postoje putovanja koja se nikada ne završe. Čeznuo sam za odlascima koji večito traju.
Znaš kakvi su ljudi. Trude se da zaborave sve što prouzrokuje stid.
Ništa od ovoga nije vredno vaše budućnosti. I što je još važnije, čak i da čitav svoj život posvetite traženju nekakve istine o zloglasnom rudniku, pa čak i da postanete uvereni u to da ste je otkrili, tek tada će za vas nastati pravi pakao. Znate li zašto?” Zurio sam tupo u njega. „Zato, dragi moj prijatelju, što ćete tek tada shvatiti da će se sve to odvijati na isti način i dalje, stotinama, hiljadama godina... Jer sve u šta sumnjamo i što ne odobravamo i inače se odvija tako. A život je kratak. Ljudi umru od virusa! Pa čak i kada život relativno dugo potraje za naše predstave o vremenu, on je tako beznadežno kratak.
Čovek počinje da se razlikuje sopstvenom nekonvencionalnošću, slobodom, hrabrošću... A ima li šta zavodljivije od utiska da ne pripadamo gomili, da se izdvajamo od stada, da smo posebni i retki?
Uvek postoji Rubikon. Trenutak posle kojeg nema povratka. Do tada, sve se još može zaustaviti, popraviti... Može to biti samo jedna epizoda u životu čoveka, nešto čega će se sa setom sećati jednom kad starost zakuca na vrata. Svi smo imali padove. Ali ako se na vreme ne stane, ako se blagovremeno ne uoči da odabrani put vodi u provaliju... Hm... stvari mogu postati nepopravljive. Skakutanje po simsu je opasno, ali je tek iskorak u ambis nepopravljiv.
Čudan je ovaj narod. Kada misliš da od njega definitivno više nema ništa, izroni iz pepela.
Napuštali su ove zemlje i vraćali se, stradali u ratovima kao niko drugi, i opet se obnavljali... Sada je zaista tako, ali već sutra se može zapaliti iskra koju će brzo raširiti vihor.
Prvi put sam osetio potrebu da prenoćim na mestu bez zidova. Svačijem i ničijem, gde nijedan događaj nema svoj odraz i gde nijedan glas ne biva pojačan jekom. Bio mi je potreban otvoren prostor, lišen pregrada koje bi mogle zaustaviti tugu, koje bi mogle okameniti bol. Veći deo noći proveo sam lutajući po parku. I naravno, beskrajno sam vrteo slike. Postoji nešto zastrašujuće u tim trenucima izdaje.
Čitavog života proučavam ljudski um. Uprkos tome, on će za mene zauvek ostati misterija. Koliko snage u rušilačkom pohodu! Koliko inercije u samoobmanjivanju!
Znaš, kada čuješ taj huk, to je kao da te ogromni talas ponese”, govorila je sećajući se protesta na kojima je rušila režim. „A kada se to dogodi, znaš da im dolazi kraj.
Odreći ću se Vere, Dime, Luke i Gvozdena. Potvrdiću da rudnik nikada nije postojao. Opozvaću iskaze o kamionima mrtvih. Zaboraviću žicu, krvavu reku, krtice i slane plodove. I što je najvažnije, prihvatiću da se zločin u kući nikada nije dogodio. Objasniću da su moje ranije izjave posledica halucinacija i iskrivljene slike sveta prouzrokovane bolešću. Odustaću od svega da bih spasao ono što je od mene preostalo. Pa ipak, pre nego što se to konačno dogodi, želim da još jednom čujem sopstvene reči. Da ih izgovorim u tami sobe, da oslušnem njihovu jeku. Znam da ću, slušajući ih poslednji put, biti čovek kakav sam nekada bio. Čovek koji je gledao svet otvorenih očiju. I izgovoriću to konačno, jer je i zakasnela istina snažnija od najbolje tempirane laži.
Hiljade boljih, hrabrijih i čovečnijih srušiće rudnik, a potok krvi koji ste prolili potopiće zauvek zemlju iz koje je nicao vaš pogani svet. I tada ćete ponovo čuti moju priču. Iz polja zlatnog ječma, iz bistrih reka koje će valjati kamenje, iz vazduha koji će opet mirisati na rosu, dolaziće poput molitve i kazne, i više je ništa neće zaustaviti.
