Vanja Bulić/ Simeonov pečat

 

Knjiga je zanimljiva iz ugla istorije i edukacije o Hilandaru i Svetoj gori. Mogla je da bude dobar triler. Opšti utisak - lagana knjiga za popodne.

Pečat je simbol zakonite pripadnosti, tajne i moći.

(Larousse)

Nije sve u knjigama i relikvijama.

Postoji i nešto što je samoniklo.

"Hilandar je kruna, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza s nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja." Nikolaj Velimirović 

U toku masonske inicijacije šegrt mora da prođe kroz troja vrata. Ta vrata predstavljaju simbol vrlina: sposobnost razlikovanja, odsustvo želje i samokontrolu. A te tri osobine mora da ima i monah. – Te tri osobine iskušenik stiče, pa tek onda postaje monah. Proces je obrnut.

Ako ti ništa ne tražiš, to što ne tražiš naći će tebe.

Jedna od verzija kako je Hilandar dobio ime vezana je upravo za maglu. Hiljadu pljačkaša dođoše s mora, a zatim krenuše ka manastiru. Na pola puta presrete ih gusta magla, pa se poubijaše međusobno ne videći u magli ko je ko. Spajanjem reči  hilia  – hiljada i  andartis –  pobunjenik, došlo se do jedne reči, imena manastira.

 Druga legenda kaže osnivač prvobitnog manastira bio je Georgije Helandarios, pa je manastir dobio ime Helandar: u srpskom izgovoru taj naziv se pretočio u Hilendar, a danas se najčešće upotrebljava naziv –  Hilandar. U deseteračkim narodnim pesmama koriste se nazivi Filendar, Vilendar, Vilendara i Vilindar. Pesnik Ljubomir Simović za te promene imena kaže: „U imenu Vilindar – vilin dar, napravljen je jedan fantastičan most: u Bogorodicu, koja je zaštitnica cele Svete Gore, prenet je jedan stariji, prethrišćanski, vilinski sadržaj, iskopan iz dubljih, zaboravljenih slojeva narodnog verovanja i pamćenja.

Svi monasi na Svetoj Gori kada dođu u manastir Hilandar prvo pogledaju u kakvom je stanju loza Svetog Simeona. Razlog za to je verovanje da će Sveta gora potonuti u more tri dana pošto se osuši loza stara osam vekova.

Slušao je priču kako je Sveti Sava na bogosluženjima, dugim i po dvanaest sati u vreme svenoćnih bdenija u čast nekog sveca, zahtevao da ga vežu konopcima ispod pazuha da ne bi pao od iznemoglosti. Lelujao je između sna i jave, a konopac se urezivao u njegovo krhko telo nanoseći mu otvorene rane.

Zažmuri, uplašen da podleže neverovatnom doživljaju izmeštanja iz stvarnosti. Taj osećaj ima svaki put kada zakorači na Svetu goru.

Nevidljivi ne dodiruju zemlju. Brži su i od svoje senke.

Metanija predstavlja poniznost, ne molitvu. Kad pred igumanom učini metaniju, iguman ga zakrsti prstima u obliku Isusovog monograma – ISHS. Tada postaje iskušenik i taj period traje najmanje godinu dana. U tih godinu dana iskušenik sebe proverava. Sedi za trpezom obučen u crno, ali još nema pravo na mantiju. Sabor staraca, na predlog igumana, odlučuje da li je iskušenik zreo da postane monah.

Kad se upokojio, rekao je kako je štap namenio careviću koji će imati njegovo ime i koji će jednog dana doći u jerusalimski manastir. Kroz poluspuštene kapke, kao da gleda neki stari film, Novak se vrati u XII vek, kada je u manastir došao monah  Sava, sin srpskog monarha Stefana Nemanje. On je svoje svetovno ime Rastko Nemanjić, kad se zamonašio, zamenio imenom Sava, dobijenim po Svetom Savi Osvećenom. 

Znao je da je hilandarski vinski podrum najstarija prostorija u manastiru; vino je oduvek, pa i u antičkoj Grčkoj, bilo simbol života, smrti i večnosti. – Kao svinje ili kao goveda? – reče uz osmeh. – Čim je prošao Potop, Noje je zasadio  vinograd i zalivao ga krvlju jagnjeta,  lava , majmuna i svinje, što odgovara nizanju stanja u kojima se nalazi čovek pod dejstvom alkohola.

„Ako umreš pre smrti, nećeš umreti kada smrt dođe."

Unutrašnjost pirga izgledala je čudesno: drvene stepenice, drvene platforme s kojih kroz otvore u kamenom zidu dobar strelac može da pogodi konjanika u trku, i na vrhu kamena platforma. Izdignuta, na vrhu pirga, nalazi se mala crkva posvećena Svetom Jovanu. Pored crkve se šćućurila kamena kelija, pre sedam vekova prebivalište igumana Danila, koji je postao i arhiepiskop srpski. Kada su 1307. godine pljačkaši napali Hilandar, Danilo je iskoristio kratak predah u borbi, pa je, uz oružanu pratnju, manastirske dragocenosti odneo u Srbiju i predao ih kralju Milutinu.

Od svega se može pobeći osim od sebe samog.

"Ko je budala, ko je mudar, prosjak ili kralj? Siromašan ili bogat, u smrti je sve isto.“

Šta uporno tražiš u riznici Hilandara? – Ništa određeno. Sve me interesuje. Držao sam u rukama original povelje Svetog Save, originalne rukopise cara Dušana Silnog, pergament s potpisom Ivana Groznog, dodirnuo sam krst pravljen od dela Časnog krsta, poljubio ikonu s likom Trojeručice… Zar to nije dovoljno za jedan ljudski život?

Da li si tamo video pečat Svetog Simeona ? – Nisam. A tražio sam ga. – Da li to znači da se nalazi negde u riznici? Ili u nekom drugom delu manastira? – Ne znam. U  Srbiju je 1896. godine stigao zajedno s Miroslavljevim jevanđeljem i poveljom Svetog Simeona. Kad je ubijen kralj Aleksandar Obrenović, zaverenici su pronašli drveni vojnički sanduk u kome je bilo Jevanđelje s poveljom i pečatom. Taj sanduk je 1915. godine prešao preko albanskih planina s vojskom koja se povlačila. Posle proboja Solunskog fronta   stigao je u Srbiju. I tu se gubi svaki trag.

Malteške vitezove, koji imaju eksteritorijalnu državu, a samim tim i zastavu kao jedan od simbola državnosti, od hrišćanskih relikvija najviše interesuje ruka Svetog Jovana Krstitelja. Ruka sveca se nalazi u Cetinjskom manastiru. Malteški vitezovi dva veka  pokušavaju  da vrate u svoj posed ruku koja je krstila Isusa Hrista. Predali su je Napoleonu u vreme njegove najveće slave i moći, a kasnije, nakon poraza Napoleona u Rusiji, relikviju  su preuzeli Rusi. Bila je u posedu dinastije Romanov. U vreme ruske revolucije car Nikolaj II, u najvećoj tajnosti, ruku Svetog Jovana upućuje u Belgiju, s namerom da je preda na čuvanje srpskoj kruni, Karađorđevićima. Relikvija je stigla do Aleksandra Karađorđevića, koji je ubijen u Marselju 1933. godine. Na početku Drugog svetskog rata Aleksandrov sin Petar II beži iz zemlje, a tri relikvije – ruku Svetog Jovana Krstitelja, deo Časnog krsta i ikonu Bogorodice Filermose – ostavlja na čuvanje manastiru Ostrogu. Posle završetka rata vlast saznaje gde se nalaze relikvije , pa policija provaljuje u manastirsku skrivnicu i odnosi sve tri relikvije u državni trezor. Kasnije su ruka Svetog Jovana i Časni krst preneti u Cetinjski manastir, a ikona u Vladin dom na Cetinju.

Pre nego što je postao monah, a zamonašio ga je njegov sin Rastko, Simeon je bio srpski vladar Stefan Nemanja. Odrekao se bogatstva i moći. Sahranjen je u hilandarskom manastiru. Tada je izbio građanski rat u Srbiji, pa je Rastko – Sveti Sava odlučio da očeve mošti prenese u Srbiju i tako izmiri zavađenu braću. Usprotivili su se monasi. Sveti Sava je poštovao njihovu volju.  Ali jedne noći Simeon se javi igumanu manastira Metodiju, s porukom da monaška braća dozvole prenos njegovih moštiju u Srbiju. Poruči, takođe, da će iz njegovog groba iznići vinova loza kao znak blagoslova nad hilandarskim monasima i kao blagoslov bezdetnim roditeljima da dobiju decu. Robert je dobro znao poreklo i svojstva loze. Onima koji to žele monasi daju kalem, ali svi pokušaji da se loza primi u bilo kom delu sveta ostajali su bezuspešni.

Ali zrna grožđa ubrana s ove loze pomažu ljudima svih vera, rasa i nacija. Monasi svakome daju grožđe i uputstvo za upotrebu, pa oni koji se pridržavaju uputstva uglavnom dobijaju mušku decu. Postoji nekoliko neverovatnih, ali istinitih priča. U manastiru se čuvaju dokazi…

Šta bi se dogodilo ako bismo došli do pečata Svetog Simeona?

– Imali biste snagu blagoslova nad onim što je Simeon ostavio manastiru. Jer pečat je simbol zakonite pripadnosti, tajne i moći.

Miodrag Majić - Rudnik

I ništa nije onako kako se čini u prvi mah. Vrlo interesantna knjiga, što bi rekao i sam pisac - najneobičnija. Preporuka.

Ti ne znaš šta je tamo...

U početku, bila je to samo praznina. Okean ravnodušnosti i besmisla. Trajanje koje je izgubilo značaj jer su nestala očekivanja. A onda su, kako je vreme ispunjavalo pukotine, počinjala da se roje pitanja. Da li je baš sve podložno stihiji? Da li je zaista ono što deli postojanje od večite tmine samo neka od milijardi kosmičkih slučajnosti?

Boli je potrebno vreme. Ne treba je požurivati. Pustite je da sazri, prihvatite je i objasnite i sebi i njoj da je poštujete. Sve drugo je nipodaštavanje tog osećaja.

Tuzi sam dala vreme. Vreme koje joj je pripadalo... Puštala sam je u sebe, razgovarala sam s njom, štošta sam od nje čula i naučila... Ali kada je njeno vreme isteklo, kada sam osetila da više ne možemo da rastemo zajedno, da smo jedna drugoj postale svrha, probudila sam se rekavši: došlo je vreme za opraštaj. Za sve jednom naiđe takav čas. Tada sam odlučila da krenem dalje. Da nastavim da živim.

Mislila sam da mogu da ti verujem. Ne znam zašto, ali sam zaista osećala to. Pomislila sam - evo, pojavio se neko zbog koga vredi još jednom rizikovati. I naravno, što više žudiš za poverenjem, to je lakše prevariti se.

Odluke donete u afektu često su jedine prave. Rađaju ih signali čistog srca, emocije neopterećene trezvenošću koja čoveka gura u kandže trpljenja i stida. Osećaj odbojnosti, gnušanje spram stiska ruke ili zagrljaja, nikad se ne javi slučajno. Sva naša uveravanja da je potrebno promisliti, prespavati i preispitati srcem donetu odluku samo su manja ili veća odustajanja od istine, prouzrokovana strahom. Međutim, postoji i naličje ove spoznaje. Intenzitet osećaja da je odluka ispravna redovno je obrnuto proporcionalan mogućnosti sagledavanja njenih konačnih konsekvenci.

Ne treba strahovati od budućnosti. Živi sadašnji trenutak, a Bog će se postarati za ono što dolazi.

Ponovo sam se zapitao koliko se zaista poznajemo. Šta je to što čovek otkrije u drugome pre nego što načini korake koji vode ka dugoročnim posledicama. Počne tako banalno... Dogodi se pogled u kom prepoznamo to nešto što smo oduvek čekali... Onda cela stvar bude dodatno stimulisana dejtom na kojem dojučerašnji stranac ispadne neočekivano duhovit, saosećajan i drag. Eto - konačno se pojavio neko pored koga se smeješ, pored koga ne moraš da se pretvaraš... Onda se zaverenički pojave zajedničke sklonosti i afiniteti! Ali da li nas sve to zaista čini bliskima ili je i dalje reč samo o antipodima čije je nepremostive razlike čudesni feniletilenaminski prah samo privremeno zamaglio?

Ako je do svakog odredišta uvek najpre potrebno preći polovinu puta, a pre te polovine njenu polovinu, kako je moguće da ikada igde stignemo?

Hvatao sam sebe kako sam i zamišljen brojim svoje pređene polovine, radujući se pomisli da postoje putovanja koja se nikada ne završe. Čeznuo sam za odlascima koji večito traju.

Znaš kakvi su ljudi. Trude se da zaborave sve što prouzrokuje stid.

Ništa od ovoga nije vredno vaše budućnosti. I što je još važnije, čak i da čitav svoj život posvetite traženju nekakve istine o zloglasnom rudniku, pa čak i da postanete uvereni u to da ste je otkrili, tek tada će za vas nastati pravi pakao. Znate li zašto?” Zurio sam tupo u njega. „Zato, dragi moj prijatelju, što ćete tek tada shvatiti da će se sve to odvijati na isti način i dalje, stotinama, hiljadama godina... Jer sve u šta sumnjamo i što ne odobravamo i inače se odvija tako. A život je kratak. Ljudi umru od virusa! Pa čak i kada život relativno dugo potraje za naše predstave o vremenu, on je tako beznadežno kratak.

Čovek počinje da se razlikuje sopstvenom nekonvencionalnošću, slobodom, hrabrošću... A ima li šta zavodljivije od utiska da ne pripadamo gomili, da se izdvajamo od stada, da smo posebni i retki? 

Uvek postoji Rubikon. Trenutak posle kojeg nema povratka. Do tada, sve se još može zaustaviti, popraviti... Može to biti samo jedna epizoda u životu čoveka, nešto čega će se sa setom sećati jednom kad starost zakuca na vrata. Svi smo imali padove. Ali ako se na vreme ne stane, ako se blagovremeno ne uoči da odabrani put vodi u provaliju... Hm... stvari mogu postati nepopravljive. Skakutanje po simsu je opasno, ali je tek iskorak u ambis nepopravljiv.

Čudan  je  ovaj  narod.  Kada misliš  da  od  njega  definitivno  više  nema  ništa,  izroni  iz  pepela. 

Napuštali  su  ove  zemlje  i  vraćali  se,  stradali  u  ratovima  kao  niko drugi, i opet se obnavljali... Sada je zaista tako, ali već sutra se može zapaliti iskra koju će brzo raširiti vihor.

Prvi put sam osetio potrebu da prenoćim na mestu bez zidova. Svačijem i ničijem, gde nijedan događaj nema svoj odraz i gde nijedan glas ne biva pojačan jekom. Bio mi je potreban otvoren prostor, lišen pregrada koje bi mogle zaustaviti tugu, koje bi mogle okameniti bol. Veći deo noći proveo sam lutajući po parku. I naravno, beskrajno sam vrteo slike. Postoji nešto zastrašujuće u tim trenucima izdaje.

Čitavog života proučavam ljudski um. Uprkos tome, on će za mene zauvek ostati misterija. Koliko snage u rušilačkom pohodu! Koliko inercije u samoobmanjivanju! 

Znaš, kada čuješ taj huk, to je kao da te ogromni talas ponese”, govorila je sećajući se protesta na kojima je rušila režim. „A kada se to dogodi, znaš da im dolazi kraj.

Odreći ću se Vere, Dime, Luke i Gvozdena. Potvrdiću da rudnik nikada nije postojao. Opozvaću iskaze o kamionima mrtvih. Zaboraviću žicu, krvavu reku, krtice i slane plodove. I što je najvažnije, prihvatiću da se zločin u kući nikada nije dogodio. Objasniću da su moje ranije izjave posledica halucinacija i iskrivljene slike sveta prouzrokovane bolešću. Odustaću od svega da bih spasao ono što je od mene preostalo. Pa ipak, pre nego što se to konačno dogodi, želim da još jednom čujem sopstvene reči. Da ih izgovorim u tami sobe, da oslušnem njihovu jeku. Znam da ću, slušajući ih poslednji put, biti čovek kakav sam nekada bio. Čovek koji je gledao svet otvorenih očiju. I izgovoriću to konačno, jer je i zakasnela istina snažnija od najbolje tempirane laži. 

Hiljade boljih, hrabrijih i čovečnijih srušiće rudnik, a potok krvi koji ste prolili potopiće zauvek zemlju iz koje je nicao vaš pogani svet. I tada ćete ponovo čuti moju priču. Iz polja zlatnog ječma, iz bistrih reka koje će valjati kamenje, iz vazduha koji će opet mirisati na rosu, dolaziće poput molitve i kazne, i više je ništa neće zaustaviti.