Nisam odavno postavila nijedan post. Ima razloga za to... Pokušavam iz petnih žila da prebrodim teške dane, jer izgubiti jedinog roditelja, pa i u ovim mojim godinama jako je, jako teško... Zapostavila sam sve ono što mi je oduvek pružalo zadovoljstvo - a to je čitanje. Trebalo bi da je obrnuto, zar ne? Knjiga je uvek bila moj saveznik i zaštitnik..
I danas, kada sam naišla na ovu prelepu pesmu, nisam, evo, mogla da odolim a da je ne zabeležim u ovoj mojoj virtuelnoj sveščici.
TIŠINA
Ništa...
Ali osećam kretanje, iznad,
I nešto okolo da podrhtava.
Tu je sred mukle, lepe tišine
I moja misao manja od mrava.
Da ćutim?
Možda i oči mirno da sklopim?
(Ko kamen da budem ja sam sviko.)
I neka od svega ovog ovde
Ne dozna iza mene niko.
Pa ipak...
Iako ovde ne treba pesma,
Ja dobro vidim: brda se plave.
I moram da kažem:
Sred zelenog
Moje je srce tiše od trave.
Stevan Raičković
Foto: Durmitor