a
Igra staklenih perli je specificna kombinacija matematike i muzike koje čoveka treba da navedu na različite meditacije i uživljavanje u vlastiti duh. Roman je nastajao duže od deset godina.
Albertus
Secundus tract. de cristall . spirit. ed. Clangor et Collof. lib.
I. cap. 28. U Knehtovom rukopisnom prevodu:
Ništa
se predstavljanju rečima ne izmiče toliko, a ipak ništa nije neophodnije
ljudima izneti pred oči koliko izvesne stvari čije postojanje nije ni dokazivo
ni verovatno, ali koje, baš time što ih pošteni i savesni ljudi donekle
tretiraju kao postojeće, bivaju dovedene korak bliže postojanju i mogućnosti da
se rode.
Stara
je misao: što oštrije i neumoljivije formulišemo neku tezu, to ona neodoljivije
iziskuje antitezu.
Za nas
je junak i dostojan nekog naročitog zanimanja samo onaj koga su priroda ili vaspitanje
doveli u položaj da svoju ličnost gotovo savršeno stopi sa svojom
hijerarhijskom funkcijom, a da ne propadne njena snažna, sveža, divna
pokretačka snaga, koja čini duh i vrednost individue.A ako između ličnosti
i hijerarhije nastanu sukobi, to baš u tim sukobima vidimo probni kamen za
veličinu ličnosti. Ukoliko manje cenimo otpadnika koga požude i strasti gone na
raskid sa redom, utoliko nam je dostojnije sećanje na žrtve, uistinu tragične.
Igrač
staklenih perli igra kao što umetnik svira na orgulji. A savršenstvo te orgulje
je jedva dokučivao. Njeni manuali i pedali dodiruju čitav duhovni kosmos,
registri su joj gotovo bezbrojni. Teorijski bi se tim instrumentom mogla u igri
reprodukovati čitava duhovna sadržina sveta.
Istorija
se odigrala — da li je bila dobra, da li bi bilo bolje da je izostala, da li
možemo priznati njen „smisao”, to nema značaja. Tako su se odigrale i one borbe
za „slobodu” duha i u onom poznijem, feljtonističkom dobu dovele dotle da je
duh u stvari uživao nečuvenu i njemu samom više nesnošljivu slobodu; on je bio
potpuno savladao crkveno tutorstvo i delimično državno, a još jednako nije
našao neki zakon koji je on sam formulisao i koji poštuje, jedan pravi novi
autoritet i legitimnost.
Počeci
muzike nalaze se u dalekoj prošlosti. Ona nastaje iz mere i koren joj je u
velikom jednom. Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snagu
mraka i svetlosti.Savršena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnoteže.
Ravnoteža postaje iz pravoga, pravo postaje iz smisla sveta.Muzika počiva na
harmoniji između neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti. Države u
rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takođe ne mogu bez muzike, ali njihova
muzika nije vesela. Otuda: što je muzika bučnija, to ljudi bivaju
melanholičniji, zemlja biva ugroženija, knez niže tone.
Ne
želimo da zaboravimo da pisanje istorije, čak kada se to čini sa toliko
smotrenosti i sa toliko dobre volje za stvarnost, još uvek ostaje bajka, a
njena treća dimenzija je fikcija.
Tim
časom bilo jasno odvojeno jučerašnje od današnjeg, prošlo od sadašnjeg i
budućeg, kao što neko ko se probudi iz sna ne može sumnjati da je budan ni onda
ako se probudi u istoj sredini koju je u snu video. Ima mnogo vrsta i oblika
poziva, ali je srž i smisao doživljaja uvek isti: duša se budi, menja ili jača
time što se umesto snova i unutrašnjih slutnji, iznenadno pojavljuje i dolazi
poziv spolja,komad stvarnosti.
Mogao
je osluškivati vetar ili kišu, zagledati se u neki cvet ili prugu rečne vode,
ne shvatajući ništa, naslućujući sve, ponet simpatijom, radoznalošću, željom da
razume, povučen od sopstvenog ja ka drugom, ka svetu, ka tajanstvenosti i
svetoj tajni, ka bolno lepoj igri pojava.
“No permanence is ours; we are a wave
That flows to fit whatever form it finds”
Svaki je
od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da
teži središtu a ne periferiji.
Nije
dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći
i vedrini. Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša
spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i
ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i
blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike
umetnosti.''
Nije znao da li da
se raduje zbog blaženstva tih trenutaka, ili da plače što su prošli.
— Nigde dva čoveka
ne mogu tako lako postati prijatelji kao pri sviranju.
Smešio se u sebi
kao da je sišao u svoje sopstvene misli .. Iz njega je zračio mir.
Svako od nas je
samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo
gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.
Izvesno, dva naroda
i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti
kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za
odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog
jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno
razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti.
Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim
drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima
je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto
toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na
oboje se povremeno mora podsetiti...
Ta veselost nije ni
flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve
stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i
viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo
raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline...
Učenost nije bila
uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je
tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada,
dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli
sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako
bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao
zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost
muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i
igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve.
Postoji
istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje
koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba
prijatelju, da čezneš za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe
samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava,
ne propoveda se.
* U pripremi: Hazarski rečnik, Milorad Pavić
