уторак, 01. мај 2018.

Moj izbor: Mihail Bulgakov/Majstor i Margarita


Prati me čitaoče. Ko ti je rekao da ne postoji prava, večna ljubav? Tom lažljivcu ću prljavi jezik odseći! Prati me čitaoče, i samo ja ću ti pokazati takvu ljubav.“




"Demonska družina u Moskvu stiže ne bi li uvidela da li su se ljudi promenili iznutra. Ovo pitanje muči i Volanda, tako da njegova misija treba da bude odgovor na pitanja o mogućnostima menjanja ljudi u duši – iznutra, 
Ime je dobio prema izvorima hrišćanske mitologije. Srednjovekovni pisci nemačkog jezika upotrebljavali su reč Faland u značenju varalice i nečastivog. Bulgakov Volanda situira u različite položaje, pod raznim obličjima u pogledu fizičkog izgleda i ponašanja, tako da ovog demona srećemo stalno nanovo prerušenog. Žitelji Moskve, koji su meta njegovog posmatranja, shvataju ga dvojako, u zavisnosti od situacije i svog psihološkog profila: za njih je ovaj „čudni čovek” poremećen, lud, ili je inostrani špijun koga hitno treba zatvoriti, ili je predstavnik nečiste sile.Ovaj đavo nije vinovnik greha. On ne traži i ne čini zlo, već kažnjava zlo i grešne. Zlo koje on kažnjava ne dolazi spolja, ono je unutra, u ljudima – oni su ti koji razmotavaju večno klupko zla. Nijedna kazna nije bez razloga. Iz sveprisutnog zla Voland treba da spase Majstora i Margaritu.

***
„Bio je u skupocenom sivom odelu, u inostranim cipelama iste boje kao odelo. Siva bereta bila mu je nešto nakrivljena na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled – četrdesetak i kusur godina. Usta nekako kriva. Izbrijan glatko. Brinet. Desno oko crno, levo iz nekih razloga zeleno. Obrve crne, ali jedna viša od druge. Rečju – stranac.”

***
"Da, čovek je smrtan, ali nije u tome nevolja. loše je to što je on ponekad iznenada smrtan, eto u tome je trik!  I što ne može unapred da kaže šta će raditi večeras."

„Ah, pa da, pa da! Dragi moj, otkriću vam tajnu. Ja uopšte nisam umetnik, već sam, naprosto, hteo da vidim Moskovljane u masi, a najzgodnije je bilo da se to izvede u pozorištu.” 

***
Verujem! – najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled – verujem! Ove oči ne lažu! Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vaša greška sastoji u tome sto potcenjujete značaj čovekovih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči – nikada! Postavljeno vam je neočekivano pitanje, vi čak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali – avaj – uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskače u oči i sve je gotovo! Ona je primećena, a vi ste uhvaćeni!

***
Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu… Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu… Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!

Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.

– Ništa ne razumem – tiho reče Margarita Nikolajevna. – …….

– Kakva gnjavaža… – progunđa riđi i progovori glasnije: – Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.

Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:

– Ko ste vi?

– Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
– A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
– Neću da kažem – hladno odgovori Azazelo.
– Ali vi nešto znate o njemu? – molećivo šapnu Margarita.
– No, recimo da znam.
– Preklinjem, recite samo jedno…. da li je živ? … Ne mučite me!
– No, živ je, živ – nerado se odazva Azazelo.
– Bože! …
– Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja – namršteno reče Azazelo..

– …znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam….
***
– Recite, zašto vas Margarita zove majstorom? – upitao je Woland. On se podsmehnuo rekao:
– To je oprostiva slabost. Ona ima suviše visoko mišljenje o romanu koji sam napisao.

– Roman o čemu?

– Roman o Ponciju Pilatu. Tada su opet poskočili i zanjihali se jezičci svijeća, zveknulo je posuđe na stolu. Woland se gromoglasno nasmijao, ali se nitko nije uplašio niti začudio tom smijehu. Behemot je čak zapljeskao.

– O čemu? O čemu? O kome? – progovorio je Woland i prestao se smijati. – I to sada? To je potresno! Zar niste mogli pronaći drugu temu? Dajte da vidim. – Woland je pružio ruku s dlanom nagore.

– Na žalost to ne mogu učiniti – odgovorio je majstor

– zato što sam ga spalio u peći.
– Oprostite, ne vjerujem – odgovorio je Woland – to je nemoguće, rukopisi ne gore. – On se okrenuo Behemotui rekao:
– No, Behemote, daj ovamo roman. Mačak je odmah skočio sa stolice i svi su opazili da je sjedio na debelom svježnju rukopisa. Gornji primjerak mačak je uz poklon predao Wolandu. Margarita je zadrhtala i povikala, ponovo uzbuđena do suza:
– Evo ga, rukopis! Evo ga! Pritrčala je Wolandu i oduševljeno dodala:
– Svemogući, svemogući! Woland je uzeo u ruke pruženi primjerak, okrenuo ga, stavio na stranu i šutke, bez smiješka, zagledao se u majstora.

– No, sad je sve jasno – rekao je Woland i kucnuo dugim prstom po rukopisu.

– Savršeno jasno – potvrdio je mačak zaboravivši svoje obećanje da će biti šutljiva halucinacija – sad mi je glavna linija tog opusa jasna skroz naskroz.

***
Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom. 
– Gle! – uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. – Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste? 
– Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki – odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski. 
– Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče? – kaza Voland grubo. 
– Zato što ti ne želim zdravlja – odgovori pridošlica drsko. 
– Ali moraćeš s tim da se pomiriš – uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh
 Još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kada bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog svoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti?
***
 – Vaš roman je pročitan – progovori Voland okrećući se prema majstoru – i rečeno je samo jedno: da, na žalost, nije završen. Dakle, hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Oko dve hiljade godina sedi on na ovoj zaravni i spava, ali kada dođe pun mesec, kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali, šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. 
– Šta on to govori? – upita Margarita, i preko njenog savršeno spokojnog lica pređe oblačak sažaljenja. 
– On govori – odvrati Voland – vazda jedno te isto, on govori da i na mesečini nema mira, i da je na lošoj dužnosti. Tako on govori uvek kada ne spava, a kada spava, onda vidi jedno te isto: mesečev put, i hoće da krene njime i da razgovara sa uhapšenim Ha-Nocrijem, jer, kako on tvrdi, nešto nije dorekao onda, davno, četrnaestog dana prolećnog meseca nisana. Ali avaj, on zbog nečega ne uspeva da izađe na taj put, i niko mu ne dolazi. Te tada on, a šta mu drugo i ostaje, mora da razgovara sam sa sobom. Uostalom, potrebna je i nekakva raznovrsnost – pa on svome govoru o mesecu često dodaje i to da najviše na svetu mrzi svoju besmrtnost i nečuvenu slavu. On tvrdi da bi rado promenio svoju sudbinu za sudbinu odrpane lutalice Levija Mateja. (…)

Ne treba vikati u brdima, on je ionako navikao na odrone, i to ga neće uznemiriti. Ne treba da molite za njega, Margarita, jer je za njega već zamolio onaj sa kim bi on toliko želeo da razgovara. 
Tada se Voland opet okrenu prema majstoru i reče: 
- No, pa šta ćemo, sada možete svoj roman završiti jednom rečenicom! Majstor kao da je ovo već očekivao, dok je stajao nepokretno i gledao kako prokurator sedi. On namesti ruke kao trubu i uzviknu tako da je eho počeo da odskakuje preko bezljudnih i goletnih brda: 
– Slobodan si! Slobodan si! On te čeka!

***


“Slušaj tišinu - rekla je Margarita majstoru i pesak je šuštao pod njenim bosim nogama. 
-Slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato-u tišini. Gledaj,eno pred nama je tvoja kuća,kojom si nagrađen. Već vidim venecijanski prozor i lozu kako se vije do samog krova. Evo tvoje kuće, tvoje večne kuće. Znam da će ti uveče doći oni koje voliš,koji te zanimaju i koji te neće uznemiriti. Oni će ti svratiti,oni će ti pevati,videćeš kakva je svetlost u odaji pri upaljenim svećama. Zaspaćeš sa svojom izmašćenom i večitom kapicom, zaspaćeš sa osmejkom na usnama. San će te okrepiti,počećeš mudro da misliš. A da me oteraš, to više nećeš moći. Ja ću čuvati tvoj san.”





Pročitavši poslednje redove neko vreme sam nemo zurila u knjigu. Kao da će se nekom magijom preda mnom pojaviti nastavak. Preporuka. 



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...