"O štetnosti duvana" poslednje delo Antona Čehova. Vodvilj, monolog.
O ŠTETNOSTI DUVANA
Naše muzičko učilište nalazi se u Psećem sokaku, u kući broj trinaest. Zbog toga mi je, verovatno, i život tako nesrećan, što stanujemo u kući broj trinaest. I ćerke su mi se rodile trinaestog i na kući imamo trinaest prozora… Ali šta vredi da vam pričam! Radi dogovora, moju ženu možete naći kod kuće u svako doba, a program škole, ako želite, prodaje vratar po trideset kopejaka. (Izvlači iz džepa nekoliko brošurica) Evo, ako želite, mogu i ja da vam ustupim.. Primerak staje trideset kopejaka! Ko želi? (Pauza) Ne želi niko? Onda dvadeset! (Pauza) Šteta. Da, kuća broj trinaest! Ništa mi ne polazi za rukom, ostareo sam, oglupaveo… Eto, držim predavanje, izgledam veseo, a tako bih voleo da mogu da viknem iz sveg glasa, ili da odletim nekud daleko, na kraj sveta. Nemam kome ni da se požalim, i najradije bih plakao, plakao … Ja sam sa svojom ženom proveo trideset i tri godine i mogu da kažem da su to bile najlepše godine u mom životu, ne baš najlepše, nego tako… uopšte. Sve one proletele su, jednom rečju, kao jedan srećan tren, pravo govoreći, neka idu do đavola! (...)
..Ko zna zašto, prisećam se mladosti i dobijam želju da pobegnem, ah, kad biste znali koliko to želim! Da pobegnem, da ostavim sve i da bežim koliko me noge nose … Kuda? Svejedno kuda… samo da pobegnem od ovoga gadnog, banalnog i besmislenog života koji je od mene načinio starog, jadnoga glupaka, starog, jadnog idiota...da pobegnem od svih trica i banalnosti…da se zaustavim negde daleko, daleko u polju i da stojim kao drvo, kao stub, kao strašilo za ptice, pod širokim nebom i da svu noć gledam kako nada mnom plovi tihi, jasni mesec, i da zaboravim, da zaboravim… O, kako bih voleo da se ničega ne sećam!…
Kako bih voleo da svučem sa sebe ovaj odvratni, stari frak u kome sam se venčao pre trideset godina… (Skida frak) u kome stalno držim predavanja u dobrotvorne svrhe… Evo ti, na! (Gazi frak) Evo ti! Star sam, jadan i nesrećan kao i ovaj prsluk s iznošenim, olinjalim leđima… (Pokazuje prsluk) Ne treba mi ništa! Ja sam iznad toga, ja sam nekada bio mlad, pametan, studirao sam, maštao, smatrao sebe za čoveka… Sada mi ništa ne treba! Ništa, osim mira… osim mira! (Pogledavši u stranu, brzo navlači frak) Do đavola, iza kulisa je moja žena… Stigla je i čeka me tamo… (Gleda na sat) Vreme je već isteklo… Ako vas upita, molim vas, budite dobri, pa joj kažite da je predavanje održano… da se nakarada, to jest ja, držala dostojanstveno. (Pogledavši u stranu, nakašlje se) Ona gleda ovamo… (Povisivši glas) Polazeći od činjenice da duvan sadrži poguban otrov, o kome sam vam upravo govorio, pušiti ni u kom slučaju ne treba, i ja dozvoljavam sebi da se, na neki način, nadam da je ovo moje predavanje „o štetnosti duvana” bilo od koristi. Rekao sam što sam imao. Dixi et animam levavi! (Rekoh i dušu olakšah!)
***
Učenje
je, kako se kaže, svetlost, a neznanje je - mrak...
Nekome nauka koristi, a nekome samo zbrku u glavi pravi. Hoću da kažem - kad bi svi
postali učeni i plemeniti, onda ne bi imao ko da trguje i da žito sEje. Svi bi od gladi poumirali.
Šta je to biće? Biće je samonikla stvar kojoj ne treba ništa za njeno postojanje.
Zaista, materija hrani telo, a duhovna hrana dušu!
(Stepa)
