петак, 16. децембар 2016.

Moj izbor: Jovan Dučić













Zvezde ( Sa ostrva Lopuda)

Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; 
i ti glasi jezde
Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.
U njenu sam kosu upletao strasno
Mokre noćne ruže. Putem punim zova,
Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
Oči pune zvezda i usta stihova.
Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja
Svetlost, ko padanje neke bele kiše;
Maslinova šuma u daljini sanja ...
A more je puno zvezda, pa ih njiše,
I po žalu nemom, praznom i bez sane,
Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...

TIŠINA

Zaboravljen predeo u proplanku dugom,
Obale pod teškom tišinom i travom
Tu večernje vode huje tihom tugom,
A žalosne vrbe šume zaboravom.
U zelenoj jasnoj pomrčini granja,
Tu nađem Samoću, u ćutanju večnom,
Bledu, pokraj reke; tu sedi i sanja,
I ogleda lice u modrilu rečnom.

Ko zna otkad tako. No u nemom dolu,
Glas pane li samo u ta mesta čista,
Sva tišina teško uzdahne u bolu;
Refren patnje ode od lista do lista.







                                          Jovan Bjelić







Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...